Sporazum o transpacifičkom partnerstvu najavljuje novu arhitekturu sveta koju diktira američki strah od gubitka dominacije i ustoličavanje Kine na mestu glavne trgovinske sile.
Nakon decenije blokade, pod pritiskom zemalja južne hemisfere i svetske mobilizacije protiv sporazuma o „slobodnoj“ trgovini, novi talas tržišne liberalizacije preti da izmeni živote više od milijardu ljudi na planeti.
Deo ovog talasa je globalni trgovinski sporazum koji su u septembru 2014. godine potpisali predstavnici ’dvadesetosmorice‘ sa Kanadom i sporazum o trgovini i uslugama o kome u tajnosti pregovara pedesetak zemalja, uključujući i zemlje Evropske unije. O njemu znamo zahvaljujući Vikiliksu, koji je objavio i delove velikog transatlantskog sporazuma između SAD i Evropske unije, o kome mali broj predstavnika država i korporacija pregovara daleko od očiju javnosti.
Sporazum o transpacifičkom partnerstvu, koji je u četvrtak potpisan na Novom Zelandu, postavlja osnove za stvaranje najveće trgovinske zone na svetu između dvanaest zemalja, od kojih SAD i Japan predstavljaju 40 odsto svetske ekonomije. Tu su još i Australija, Bruneji, Kanada, Čile, Malezija, Meksiko, Novi Zeland, Peru, Singapur i Vijetnam. Da bi stupio na snagu, potrebno je da ga u naredne dve godine odobre nacionalni parlamenti.
Ovaj sporazum će „osnažiti naše vođstvo u svetu i otvoriti nova radna mesta u SAD“, rekao je nakon potpisivanja Barak Obama.
Šta je sporno u ovom novom talasu globalizacije?
Cilj američkih vlasti nije prosperitet njenih građana, već suprotstavljanje ekonomskoj moći Kine.
Vašington želi da spreči da Kina postane najveća trgovinska sila. Transpacifički sporazum je neka vrsta trgovinskog rata protiv Kine, deo strategije SAD koja se jednom rukom pruža ka istoku, a drugom ka zapadu.
U Aziji ova strategija ima tri poluge: vojnu, koja podrazumeva da do kraja 2020. godine u Pacifiku bude raspoređeno 60 odsto američke mornarice. Između Pekinga i Vašingtona rastu tenzije od incidenta u Južnom kineskom moru u maju, kada su američki avioni preletali veštački napravljena ostrva, što je navelo zvanični kineski dnevni list „Global tajms“ da napiše da je „rat“ između Kine i SAD „neizbežan“ i da se za njega treba brižljivo pripremiti. Na američkoj strani komandant pacifičke flote je izjavio da „ako od nas traže da reagujemo u toku noći, branićemo američke interese u indopacifičkoj zoni. To nije samo retorika, to je naš DNK“.
Druga osa američke azijske politike je diplomatska i podrazumeva aktivnije učešće američkog predsednika na regionalnim skupovima, poput istočnoazijskog samita. Treća je ekonomska, a njen stub je transpacifički sporazum. Ideja je da se nametnu trgovinska pravila u Aziji.
Projekat mondijalizacije koji sprovode SAD bi mogao da se okrene protiv njih.
I Kina, koja nema iluzije o geostrateškim ciljevima SAD, ima svoj plan slobodne trgovinske zone u Aziji koji je predstavila na samitu foruma za azijsko-pacifičku ekonomsku saradnju 2014. godine u Pekingu. Ukoliko se ostvari, to će biti najveća zona slobodne trgovine na svetu, veća od transpacifičke zone koju predviđa ugovor pod patronatom SAD.
Kako bi pokrenula usporenu privredu i sprečila SAD da osvoje pozicije u Aziji, Kina želi da razvije i Evroazijsku ekonomsku uniju, kao most sa Evropom. Peking postavlja nove temelje svoje trgovinske imperije od Istočnog kineskog mora do Crnog mora, od Pacifika do Finske i istočnog Mediterana. U tom cilju je pokrenuo ambiciozne međunarodne infrastrukturne projekte, poput evroazijske mreže brzih pruga, u kojima sarađuje sa Rusijom, na šta Vašington gleda kao na pretnju. Zato žuri da sa Evropskom unijom sklopi Sporazum o transatlantskoj trgovini. Zajedničko evropsko i američko tržište na kome bi vladale multinacionalne kompanije bilo bi brana kineskom tržištu.
U pitanju je sukob dve imperije od kojih svaka želi da bude u centru sveta.
