1. Vučić je moj sin. „On da ima, on bi nam dao“, prekorno znaju da kažu sagovorniku koji im pomene smanjenje penzija ili neki nepopularan potez vlasti. „Dovoljno je meni i ovo. Kad ga vidim kako se samo bori… a ona paščad ga samo napadaju“, dodala bi klasična predstavnica ove grupe. Nisu članovi stranke, nemaju korist od partija. Biće na biralištu pre otvaranja.
2. Fašistdetektor. Omiljena reč: projekat. Mesto informisanja: „Peščanik“. Govor: format A4, vertikalno ispisano — fašisti, fašisti, fašisti. Tako misle o svima koji ne razmišljaju kao oni. Ne slaže im se uz šešir, pa zato ne nose nož. Glasaju za: svi su im previše meki, ali zaokruže Čedu Jovanovića. Eventualno Nenada Čanka. Neznatna razlika sa cipiripilendistom (vidi pod 5).
3. Lovac na izdajnike. „Pa neću valjda da glasam za onog izdajnika“, prvo je što kaže. „Ti si lud, pa čitao sam da je… ma daj, pa ti si kô oni! Znam valjda šta sam čitô. Evo, Dragoš Kalajić je davno rekao…“, nastavlja ubeđivanje. Mnogo voli prepirku. „Čekaj, idi pogledaj na internetu onaj film, sam ćeš doći da mi priznaš da sam bio u pravu…“, dodaje umesto pozdrava. Glasa desno. Nekad i radikalno desno. Generalno nezadovoljan ponudom. Mora to čvršće.
4. Romantik. Dedu mu nisu ubili komunisti posle rata. Pročitao i ono što nije napisano. Posmatra izbore kao građansku dužnost. Gade mu se sve partije na političkoj sceni, ali bira manje zlo. Prestao da odlazi u Klub književnika. Džabe sve one pročitane knjige. Deda bi ga kritikovao da je poživeo još koju godinu. Glasa: Demokratsku stranku.
5. Cipiripilendista. Negde u leto 1996. pročitao je kako Sloba ne valja jer se svađa sa svetom. Od tada ne misli. Drži se pročitanog. Tako je i decu vaspitao: slobodno sedite na ‘ladan beton, ali Evropsku zajednicu nikako ne valja iritirati. Voleo bi da popije piće sa Biljanom Srbljanović. Prihvatio bi i zastavu sa Cipiripijem umesto grba sa dvoglavim orlom. Glasa partije nastale od DS-a. Veoma sličan fašistdetektoru.
6. Đavo ne spava. Glasa za vlast. Uvek. Na svim nivoima. Najčešće radnik — u polju, fabrici, transportu… Namučenost mu u DNK. Poodavno shvatio da se politika odrodila od naroda, pa gleda neki ćar, ali neuporedivo više od toga pazi da se ne sazna da je glasao za one koji nisu na vlasti. Zato ne rizikuje. Ne veruje ni sebi, a kamoli komšijama ili onima kod glasačkih kutija.
7. Domaćin. „Neće niko od njih da mi zaradi dok ja ne za„radim. Što bi‘ ja glasô, neka glasaju oni mene“, kaže i izađe napolje. „Naivan si, dečko. Pridrži mi ovu lopatu“, konstatuje kad krenete za njim. „Daj mi tu lopatu. Imaš tamo pod tremom pivo, idi nam donesi. Pusti te propalice“, lakonski dobaci. Glasao Koštunicu 5. oktobra. I pre i posle toga ne glasa.
8. Emotivni invalid. Noć pre glasanja gleda na internetu govore Borisa Tadića, Čede Jovanovića, Dragana Đilasa… I plače. Tako je to kad te supružnik razočara. Sutradan sledi osveta. Ono nekadašnje: „Vrati mi moje krpice“, zameni za nažvrljane „Čiča Gliše“ na glasačkom listiću. Ode kući nesrećan. Kaje se, ali bi opet.
9. Vajfert. Ne pivo, nego hiljadu dinara. Dnevnica je dnevnica. Pa lepio plakate, sedeo kod kutija, pisao komentare na internetu… Poslodavac nije važan. Ako obeća zaposlenje, još bolje. Tako i glasa. Sigurno zaposlenje je siguran glas, za ostalo može i da prevari „poslodavca“.
10. Aktivista. Vojna krila svake stranke, ali samoformirana. Ubijaju za ideju. Sreća pa ne treba. Kad se razočara, pređe u drugu stranku. I isto bi ubio, sad za tu ideju. Nikad neće biti beli listić. Sve ostalo daje i prihvata u datom trenutku. Glasa za stranku u kojoj je. Barem jednom je bio opozicija.
