Mlada kantautorka Ana Ćurčin predstaviće uskoro svoj prvi album na kome je radila više od tri godine. „Sketches Of Belonging“, skice pripadanja ili nepripadanja, kako autorka prevodi ime albuma, donose na naše prostore novi zvuk, pravac koji se naziva amerikana.
Njena muzika objedinjuje, američki folk, kantri, bluz i rok. Amerikana dozvoljava fluidno kretanje u više žanrova, a u slučaju intrigantne Ane Ćurčin i kroz ton ili boju, koja bi se mogla nazvati samo njenom.
Ana se ne seća da li je, kada je počela da piše, uopšte razmišljala o žanru. Definisanje je krenulo kasnije, sa javnim nastupima, zapravo, kada je počela da priča o svojoj muzici, kaže Ana.
„Nema potrebe da se priča o tome. Napišem pesmu i to je to, analiza možda nije ni potrebna. Engleski jezik je došao kao prirodni izraz zato što dugo nisam bila okružena maternjim jezikom, a istovremeno sam slušala muziku uglavnom na engleskom, pa se taj izraz prirodno formirao. Slušala sam i amerikanu, pod utiskom svega toga je nastao moj umetnički izraz. Pesme počinju od gitare i ona dosta određuje taj stilski početak, zvuk“, dodaje Ana.
Proces stvaranja prvog albuma je dugo trajao, jer se Ana prilagođavala novom identitetu. Po obrazovanju i zanimanju je pozorišni producent, ali ju je u nekom trenutku gitara potpuno savladala. Počela je sama na sceni i postepeno tražila muzičare koji bi prepoznali njen senzibilitet.
U njenim pesmama prisutna je neka blaga seta, zvuk je prepleten tonovima koji daju sliku pripadnosti, odnosno osećaj nepripadnosti. Čini se da je autorka u stalnoj potrazi, pa je pitamo šta je vuče tako melanholičnim notama.
„Ne bih znala, verovatno sam po prirodi takva, ali možda je to samo trenutna faza. Možda je to neko nasleđe života u Rusiji koje se preslikava u pesmama. Znamo tu melanholičnu rusku dušu, slušali smo je, čitali, gledamo je u raznim oblicima ruske kulture. Možda se to stopilo sa onim što nosim i pretačem u pesme. Melanholija u muzici ponekad može da bude udobna stolica, ali pre mesec dana sam napisala prvu veselu pesmu i jako sam srećna zbog toga“, kaže Ana uz osmeh.
Ana je u Rusiju otišla u osnovnoj školi, a tamo je završila fakultet. I publika i kritika primećuju da se u njenim notama oseti beskraj, pa je pitamo da li ga je svesna, da li je i to Rusija u njoj.
„Možda jeste, ali to je na neki način nesvesno u meni. U muzici ne treba sve da bude osvešćeno, sigurna sam da se svašta čuje u mojim pesmama. Jedna od njih, ’Alon‘, u žanrovskom smislu ima elemente amerikane, ali u suštini asocira na gitarski izvedenu rusku romansu. Sigurna sam da se ’to nešto‘ što je upijeno u životu u Rusiji čuje u pesmama danas, iako već pet godina živim u Beogradu“, kaže mlada umetnica.
Ana Ćurčin samo povremeno komponuje na ruskom, ali joj, kaže, mnogo znači kad čita na tom jeziku. Trenutno radi muziku za predstavu „Crvena ljubav“ Aleksandre Kolontai. U predstavi koja će uskoro doživeti premijeru u Ateljeu 212, biće izvođene i ruske revolucionarne pesme, kaže Ana.
„Posle novog života u Beogradu shvatam da su mi ruski i Rusija jako bliski. Kad sam počela da tražim materijal za predstavu, došla sam do tog zaključka. Čak mi je bliža bila ta, nego potraga za domaćim pesmama koje će se naći u predstavi“, kaže Ana Ćurčin.
Počela je sama sa gitarom na sceni, postepeno su je muzičari koje je zaintrigirano njen izraz zvali da sviraju zajedno. Posle nekoliko godina došla je do pravih ljudi koji su joj pomogli da svoju muziku uobliči u prvom albumu „Sketches Of Belonging“ — Gorana Antovića, Nemanje Mosurovića, Marka Cvetkovića, Marka Milatovića…
„Mislimo da smo našli pravi pristup. Nijedan album nije isti, kao i u pozorišnoj predstavi, u svakom segmentu treba naći pravu meru. Dozu svega što je potrebno da bi se nešto organski desilo, a ne da bude urađeno po određenim pravilima“, zaključuje Ana.
Promocija njenog prvog albuma biće održana u Beogradu u klubu „Monsun“, u sredu 10. februara.