U pregovore o mirovnom rešenju za Siriju koji se otvaraju u Ženevi niko ne ulaže mnogo nade. Pozicije glavnih aktera, kako sirijskih tako i međunarodnih — SAD, Rusije, Saudijske Arabije, Irana, Katara i Turske — izgledaju nepremostive. Vlada Bašara el Asada je potvrdila učešće ali je još uvek tajna koga je specijalni predstavnik UN Stafan de Mistura pozvao od opozicionih predstavnika.
Sastav opozicije je bio glavna tema trgovine koja se prethodnih nedelja vodila među glavnim akterima. Glavni spor je bio oko toga ko je terorista, a ko može na pregovore. De Mistura je zbog delikatnosti zadatka do kraja držao u tajnosti listu pregovarača.
Njegova uloga liči na hod po jajima — sprema se da ugosti najgore neprijatelje, među kojima su neki do juče sedeli u istoj vladi. Način na koji su pregovori zamišljeni nije bez sličnosti sa načinom na koji su svojevremeno organizovani pregovori u Rambujeu — delegacije će sedeti u odvojenim prostorijama, dok će se u međuprostoru odvijati diplomatske piruete. Gotovo nemoguća misija koje je i predstavnik UN svestan: „Biće dosta poziranja i izlazaka iz sala. Važno je da uhvatimo trenutak i budemo što prilagodljiviji“.
Sa jedne strane je, dakle, sirijska vlast, sa druge su predstavnici koalicije političkih i vojnih krila partija koje su joj suprotstavljene.
Koalicija iza koje stoji Rijad je odustala od učešća u poslednjem trenutku. Moderator ove koalicije, koja se okupila u Saudijskoj Arabiji, Rijad Hidzab bio je premijer u vladi Bašara el Asada do 2012. godine. U njenim redovima su i predstavnici radikalnih vojnih grupa, poput Armije islama, čiji je cilj da sruše Asada i formiraju neku vrstu „mekog kalifata“, sa uređenjem po saudijskom modelu. Iran je ovu koaliciju nazvao koalicijom Al Kaide, dok sirijske vlasti u njoj vide predstavnike terorista.
Rusija je od početka zastupala stav da nije samo DAEŠ problem u Siriji, već da su i druge radikalne islamističke formacije opasne.
U Ženevu su došle manje opozicione grupe, što dovodi u pitanje glavni cilj postavljen u ovoj prvoj rundi pregovorima, da se uspostavi primirje na terenu.
Iz pregovora je, nakon protivljenja Turske, izostavljena i Kurdska demokratska unija, uprkos tome što Kurdi drže deset odsto teritorije na severu zemlje. Iako su SAD stale iza svog saveznika, pozicije Vašingtona i Ankare se razlikuju kada je reč o Kurdima, koje turska strana naziva teroristima, uprkos tome što su jedna od najvitalnijih snaga u borbi protiv DAEŠ-a u Siriji.
SAD i Rusija su, međutim, bile zainteresovane da pregovori počnu. Vašington nema jasnu strategiju, i pozicije unutar američke administracije su podeljene — potpredsednik Džo Bajden govori o mogućnosti slanja vojnih trupa u Siriju, dok šef diplomatije Džon Keri insistira na političkom procesu. Vojne akcije SAD u Siriji nisu dale rezultate i Vašington se nada da će bolje da prođe za pregovaračkim stolom. Zato je prošlog vikenda tražio od opozicije da učestvuje u pregovorima ili će ostati bez podrške. Ovaj zahtev je ponovio i britanski ministar spoljnih poslova Filip Hamond, pozivajući sirijsku koaliciju da se uključi u pregovore da ne bi Asadu dala „propagandni poen“.
Za Rusiju je u ovoj prvoj rundi pregovora važno da se postave osnove političkog procesa koji neće biti fokusiran na sudbinu sirijskog predsednika. SAD su se sa tim složile. Američki predsednik Barak Obama želi da se izvuče iz „sirijskog blata“, uprkos protivrečnim izjavama koje šalje njegova administracija.
Ali do razrešenja rata u Siriji ne može da dođe bez dva glavna regionalna aktera — Saudijske Arabije i Irana, koji su nedavno prekinuli diplomatske odnose. Pregovarački proces, koji bi trebalo da traje šest meseci, počeo je, ali rešenje se zasad ne nazire.
