Posle tri dana rasprave, Skupština Crne Gore izglasala je podršku vladi Mila Đukanovića. Opoziciona stranka Pozitivna Crna Gora je dala glas podrške, a zauzvrat, Đukanović im je ponudio četiri ministarstva i jedno mesto potpredsednika vlade. Marka Milačića, građanskog aktivistu, novinara i izvršnog direktora Pokreta za neutralnost Crne Gore, zamolili smo da prokomentariše taj događaj.
— Podrška Vladi Mila Đukanovića, od strane partije (desetkovane zbog dosadašnje političke korupcije) koja je ušla u Parlament na bazi opozicione retorike, Pozitivne Crne Gore, čin je političke korupcije bez presedana. Tim činom — zarad sitnih partijskih i ličnih privilegija, a navodno zarad državnih intresa — na do sada neviđen i nezapamćen način grubo su prevareni građani Crne Gore. Od juče su suštinski ukinute institucije Vlade i Skupštine Crne Gore i otpočela je diktatura korupcije. Parlament je juče do temelja obesmišljen. Tim činom je Ustav, grublje nego ikada prije, pogažen. Vlada je, od ranije, tehnička i bez legitimiteta, a suštinski, odavno: kriminalizovana.
Premijer Đukanović je do sada uvek uspevao da sprovede sve svoje političke zamisli. Kakav to čarobni štapić on ima, pa uspeva da izgura sve što zamisli i vlada toliko dugo?
— Prvo, nije čarobni štapić, već pendrek. Drugo, taj pendrek još nije bio izašao iz komunizma, stopio se sa turbo-kapitalizmom, pa u spoju te dvije dogme, oličene u Đukanoviću, još žešće udara. Kada se tome pridoda i dogma kriminala, koja je danas najprisutnija globalna ideologija, uz svesrdnu podršku Vašingtona, jasno je zašto crnogorski oligarh vlada toliko dugo. Đukanović je klasični čovjek na zadatku. On, po prirodi — klasični piljar, radi na bazi razmjene u naturi: ti meni vlast i privilegije, ja tebi — crnogorske resurse i državnu politiku. Tako je i sa NATO integracijama: trguje, za sebe i svoje. Samo, previđa da ne može dovijeka izigravati dragstor. Bliži se vrijeme zatvaranja radnje.
Veliki ste protivnik ulaska Crne Gore u NATO. Zašto verujete da Crna Gora treba da bude vojno neutralna zemlja?
— Da bi bila suverena. Da ne bi trpjela ničije diktate. Da bi bila bezbjednija. Da bi bila van sukobljenih globalnih blokova. Da ne bi bila na meti ogromnog broja neprijatelja NATO-a. Da ne bi vodila ratove koji je se ne tiču. Da ne bi ubijala na mig velikih i moćnih. Da ne bi ponovo „ratovala za mir“. Da ne bi ličila na Buša i Klintona. Da ne bi ličila na Mila. Da bi ispoštovala volju crnogorskog naroda. Da bi od pacifizma napravila misiju i brend. Da bi bila primjer. Da bi bila — Crna Gora.
Zašto strani ambasadori nisu reagovali na pismo koje ste im uputili uoči dobijanja pozivnice za NATO, kad ste ih pozvali da ne šalju pozivnicu Crnoj Gori.
— Prevagnula je pokvarenost moćnih, neosjetljivih na muke malih. Vašington, koji drži sve atlantističke konce, pljunuo je — iako integracije nijesu ni blizu svršenih! — na volju velike većine naroda Crne Gore. Još više i opasnije: dunuo, još jednom, u jedra organizovanog kriminala, koji — sa likom sedmostrukog premijera Mila Đukanovića — u našoj zemlji gura NATO priču.
Osnivač ste i lider Pokreta za neutralnost Crne Gore, organizacije koja je ovog januara proslavila dve godine postojanja. Kakav je dosadašnji bilans pokreta, koliko ste zadovoljni učinjenim?
— Prije svega svojim angažmanom, ubijeđen sam, doprinijeli smo da u javnoj sferi iskrsne pojam „neutralnost“, koji ranije nije — u značajnijoj mjeri, i u vidu sistematično razrađenog koncepta — figurirao kao alternativa, zagubljen u negativnoj, anti-NATO kampanji. To je bio i biće, između ostaloga, jedan od razloga našeg postojanja: da, uz kritiku vojnih saveza, pa i NATO-a, nametnemo i alternativu, ponudimo rješenje.
Organizovali smo anti-NATO retoriku koja je ovdje mahom sa nacionalnim predznakom. Vjerujem da ova priča mora biti van vjerskih i nacionalnih odrednica ukoliko želimo širenje fronta. Na to nas obavezuju i istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da je anti-NATO raspoloženje značajno šire od ove ili one vjerske ili etničke zajednice.
Lansirali smo aferu Depeša, svojevrsni crnogorski Vikiliks, aferu koja je raskrinkala NATO integracije, do najsitnijih detalja. U kampanji „Proljeće neutralnosti“ prošlog proljeća smo obuhvatili cijelu zemlju tribinama na temu neutralnosti. Redovno se suprotstavljamo zvaničnoj bjesomučnoj NATO propagandi: performansima, akcijama, tekstovima, saopštenjima…
Paljenjem NATO zastave pokazali smo da ima puno plamena u nama, da se ne mirimo, da ih se ne plašimo i da nećemo odustati ni po koju cijenu.
Kakvi su dalji planovi Pokreta?
— Demokratizacija Crne Gore. Mi je u Pokretu doživljavamo dvojako: i u pogledu unutrašnje politike, što podrazumijeva borbu protiv mafiokratskog Levijatana na vlasti i izgradnju zdravog društva, ali i u pogledu spoljne politike, što podrazumijeva borbu za neutralnost. Jedino tako Crna Gora postaje istinski suverena i svoja.
Sada se sve to slilo u jedan cilj: referendum o NATO-u. Samo raspisivanje referenduma, ali fer i poštenog, osnovni je znak jednog elementarno demokratskog procesa.
Često ste etiketirani kao strani plaćenik, nekad američki, a nekad i ruski. Ko stoji iza Vas? Ko finansira Vaš pokret, odakle novca za Vaše akcije, performanse…
— Iza mene stoji moj skoro trogodišnji Vuk, koji me opominje da moramo biti vukovi u borbi protiv nepravde ili ne treba da nas bude. To je dio šire slike o našoj odgovornosti prema precima i potomcima, da se ne brukamo ni pred jednima ni pred drugima. Borba za slobodu nema alternativu.
Što se tiče etiketiranja, to je omiljena disciplina ovdašnjih vojnika vlasti. Ko kritikuje Đukanovića, taj je, po tom ustajalom duhu etiketiranja, protiv države; ko god kritikuje NATO, taj je — ruski plaćenik, putinofil i tako redom. Ti skučeni umovi ne mogu, zarobljeni u svojoj zavisnosti, da dokuče da postoje nazavisni ljudi, pa po mehanizmu projiciranja, praćeni propagandom, etiketiraju.
Nedostatak novca nadoknađujemo ogromnom energijom, kreativnošću i brojnim kontaktima, pa je mnogima čudno kada kažemo da nas niko ne finansira i da niko ne stoji iza nas. Kada, uz to, navedemo da je u našem Međunarodnom savjetodavnom odboru jedan od najvećih umova današnjice Imanuel Volerstin, da je tu, takođe, Majkl Parenti, a da nas je Noam Čomski direktno podržao, rekavši za Pokret da je organizacija za respekt, onda je čuđenje još veće.
Prosto, mnogi ne mogu da shvate da se može i bez velikog novca. Teško, ali može!
Iako se ne slažete sa vlastima da Crna Gora bude članica NATO-a, postoji li možda nešto što podržavate, nešto što biste istakli kao dobar politički potez vlasti u CG?
— Ako je, hipotetički, i bilo nekih zasluga ove vlasti, a ne sjećam ih se, onda su ih sami progutali. DPS je kriminalno čudovište: poješće sami sebe, možda i prije nego što ih procesuiramo. Već su počeli: Marovići su u zatvoru. Sve su to politički kanibali: jedu sebe i svoj narod.
Koliko je uopšte teško u Crnoj Gori biti kritičan prema vlasti?
— Kritika, kao uostalom i sloboda, uvijek košta. Ko je mislio da će sloboda doći na tacni, očigledno nije dobro shvatio pojam slobode. Sloboda se, vjerujem, i zaslužuje. Pogledajte, recimo, šta su radili otporaši — Mulen, Brosolet i ekipa — u Francuskoj tokom Drugog rata. To su bili intelektualci, ljudi. To je bila kritika.
U Crnoj Gori je teže nego drugdje u Evropi zbog naslaga straha koje se talože dvije i po decenije, garnirano sa mentalitetom sklonim despotiji i, s tim u vezi, nepostojanjem kulture građanske neposlušnosti.
Često u vašim nastupima naglašavate važnost pružanja otpora. Šta otpor znači danas?
— Isto kao i uvijek, samo su nas, danas, globalni mediji na platnom spisku našminkanih okupatora, ubijedili da nije demokratski, da nije moderno, pljunuti okupatora. A jeste, upravo je to i jedino demokratski, i jedino ispravno. To je demokratija.
Vi jeste opozicija vlasti u Crnoj Gori, ali i veliki kritičar opozicije. Ponekad izgledate kao hajduk… Buntovnik. Zašto je to tako?
— Za početak, zapažanje: postoji kod nas u Crnoj Gori teza, a vjerujem da je riječ o širem fenomenu, da je od vlasti jedino gora opozicija. Iako je taj stav na prvi pogled zavodljiv, naročito za one koji ne žele da djelaju, to nije tačno, i riječ je, vjerujem, o namjernom spinovanju. Iako veoma često nesposobna, opozicija ne može u Crnoj Gori biti isto što i vlast, jer vlast na duši ima nerasvijetljena ubistva, ogromne afere, uništenu zemlju.
Opozicija nije dovoljno angažovana. Bez dovoljno petlje. Preovlađujuće: nekreativna. Jedan njen dio ima višak salonskog, a drugi — jednonacionalnog, partikularnog. Jasno je što je onda izlaz: puno petlje, puno ulice i puno građanskog intelektualizma.
Što se tiče ovog poređenja sa hajdukom: svako ko želi da se istinski bavi kritikom, nikako propagandno i uskopartijski, botovski, neminovno mora ličiti na hajduka. Hajdučija je jedina ispravna politika.
Da li Vas možda u nekom narednom periodu vidimo u politici? Imate li takvih planova?
— Ubijeđen sam da se Pokret za neutralnost više i ozbiljnije bavi politikom čak i u poređenju sa većinom političkih partija, ako politiku posmatramo šire gledano, ne samo kao stranački ekskluzivitet.
Manje mi je bitno, što bi rekao Deng Sjaoping, koje je boje mačka, bitnije je da li lovi miševe. Ako ustanovimo da nam je za borbu u ostvarivanja ideje neutralne Crne Gore — šire: demokratizaciju zemlje — svrsishodnija partijska platforma, onda ćemo to i učiniti.
