Zagađenje vazduha u Pljevljima, crnogorskom gradu, prema podacima tamošnje Agencije za zaštitu životne sredine, obara rekorde, a njihovi mediji javljaju da niko od nadležnih nije našao za shodno da upozori građane na opasnosti. Na zagađenost političke klime u Crnoj Gori pak već duže vreme upozoravaju mediji, opozicija, nevladine organizacije, pa čak i delovi vlasti.
Država, to sam Ja
Opasnost za egzistenciju, slobode i budućnost građana je vidljiva — osim ako se ne informišu u državnim medijima — na svakom koraku, pa su od jeseni prošle godine krenuli i protesti i sve češći zahtevi za prelaznom vladom koja bi organizovala izbore, predviđene za ovu godinu.
Međutim, predsednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović je juče još jednom potvrdio ono što mu mnogi zameraju. Država, to sam ja — bila je glavna vest iz Skupštine Crne Gore, gde se raspravljalo i glasalo o poverenju Vladi.
Posle dobijanja NATO pozivnice krajem prošle godine, Đukanović je napao problem i inicirao skupštinsku proveru poverenja, a kasno juče je od 62 prisutna poslanika, za Vladu glasalo 42 njih. Troje poslanika „Pozitivne Crne Gore“ obezbedilo je većinu, dok dosadašnji dugogodišnji Milov saveznik Ranko Krivokapić i njegova partija nisu dali podršku. Prvi cilj ove Đukanovićeve inicijative upravo je i bila namera da istera Krivokapića na čistac, odnosno iz Vlade. Takav scenario je Sputnjik u nekim od ranijih tekstova već predvideo.
Negativne institucije sa „Pozitivnom“
No, šta sad? Hoće li Crna Gora biti negativnija sa „Pozitivnom“ u vlasti, šta će se dalje dešavati na političkom prostoru između primorja i brda, a pogotovu kako će na sve ovo reagovati zapadni deo međunarodne zajednice?
Reakcije Đukanovićevih oponenata kreću se od konstatacije da su jučerašnjom kombinatorikom u crnogorskom parlamentu ukinute institucije vlade i skupštine, preko pojašnjenja da je to viseća vlada bez realnog poverenja, do ocene Miodraga Lekića, predsednika partije „Demos“, da je Đukanović odigrao „zatvoreni poker“. Svi kritičari neizostavno kažu — korupcija.
Zatvoreni poker je, inače, igra u kojoj svaki igrač dobija 5 ili više karata koje su sve sakrivene. Igrač može zameniti jednu ili više karata, određeni broj puta. Upravo je to juče uradio Milo Đukanović. Zamenio je SDP sa „Pozitivnom“.
Režim se sad održava sa jednim glasom više preko potrebnog broja poslanika. To je veoma tesna većina i iziskuje specifične napore prilikom svakog narednog glasanja u parlamentu. Tako će biti i prilikom zamene novih ministara i partnera starim, što će najverovatnije proći. Ali i prilikom glasanja o poverenju predsedniku parlamenta i pomenutom dosadašnjem Đukanovićevom koalicionom partneru Ranku Krivokapiću, koje možda i ne prođe. Poslanici Đukanovićeve partije će svakako inicirati ovu smenu, jer ne žele da ostanu na pola posla, da tako kažemo.
Ni Radoje ne bi bolje
Domanovićevski scenario, u režiji glavaša Mila, sadržao je predlog partije „Pozitivna Crna Gora“ da u Vladu uđu i opozicione partije, a Đukanović je u završnom izlaganju pre glasanja o Vladi to prihvatio i obećao punu kontrolu nad radom ministarstava unutrašnjih poslova, finansija, rada i socijalnog staranja i poljoprivrede. Čak je, velikodušno, rekao da to podrazumeva da zajednički osmisle dodatne kontrolne mehanizme izbornog procesa „kroz međusobnu saradnju i u saradnji sa relevantnim međunarodnim partnerima“.
„Nisam dozvolio da opozicija sa ulice uđe u parlament. Odbio sam predlog jedne opozicione partije za formiranje prelazne vlade, kao i zahteve za uključivanje međunarodnih posrednika“, rekao je juče Đukanović u parlamentu pre nego što je prihvatio predlog „Pozitivne“.
Dakle, ovo bi trebalo da je zamena za prelaznu vladu, ali Đukanovićeva zamena. Ostale opozicione partije nisu prihvatile ovaj predlog.
Na sastanku lidera parlamentarnih stranaka koji 1. februara organizuje upravo Krivokapić trebalo bi da se jasnije vidi na koliko delova se deli crnogorska politička scena. Ako sve partije pristanu da dođu za sto, onda je to jasna poruka Đukanoviću, a još jasnija Zapadu i međunarodnoj zajednici da parlamentarne partije ne prihvataju Milovo viđenje situacije. Ako samo pojedine prihvate, a ne prihvati Demokratski front, na primer, opet to nije stabilnost.
Na prvi pogled Đukanović izlazi kao pobednik, ali je pitanje koliko će imati živaca i resursa da prilikom svakog glasanja namiruje potrebe onih koji podržavaju vladu. Njegova očita namera je da ubrzo posle ovoga raspiše izbore u trenutku koji njemu odgovara i pod uslovima koje on nametne. Ali je pitanje kako će da opravda legitimnost tih izbora ako ih većina partija bojkotuje. Tačnije, kako će ih opravdati svojim zapadnim partnerima. Sad su oni na potezu.
