„Crna Gora je na putu ka Evropskoj uniji. Nije evropsko pastorče koju će svet staviti na slobodno raspolaganje nekome ko preti i demonstrira, ne bi li Evropi i SAD na taj način dokazao da je velika sila. Naravno, to ne znači da je opasnost po Crnu Goru prošla. Jer, sve dok otpor integracijama postoji, i to kao model mišljenja, kao mentalitet, kao stvarni otpor zapadnoevropskom putu, dotle će postojati i pritisak u smislu pokušaja da se zaustave ili uspore unutrašnji procesi kretanja Crne Gore ka EU“, tvrdi istoričarka Latinka Perović u intervjuu sarajevskom nedeljniku „Dani“, a prenosi Radio-televizija Crne Gore.
Taj „neko ko preti“ je, prema tumačenju uvažene istoričarke, Dmitrij Rogozin, potpredsednik Vlade Ruske Federacije. Gospođa Perović — pretpostavljamo naučnim metodama i na osnovu višedecenijskog istoriografskog iskustva — zna i zašto Rogozin, odnosno Rusija, preti. Otuda objašnjenje iza zareza, koje citirasmo, i koje glasi da Rusija, navodno, preteći Crnoj Gori dokazuje Evropi i Americi da je velika sila!
Uz dužno poštovanje prema godinama, iskustvu, ali i pijetetu koji gospođa Perović uživa u delu srpske i eks Ju elite, njeno tumačenje je smešno, ali se nemojte smejati. Zato ga, namerno, nećemo opovrgavati. Čitajte Zbignjeva Bžežinskog i Henrija Kisindžera, a ova dva gospodina nikad nisu posumnjala da Rusija nije velika sila. Pa još da to mora da dokazuje na Crnoj Gori.
Dakle, da je u pitanju samo ona, Latinka kao Latinka, ovde bismo stali, pa teksta ne bi ni bilo. Međutim, baš zbog tog pijeteta koji dotična uživa, uticaja na procese mišljenja i formiranje stavova kod pomenute elite, a koja opet (ta elita) ima pristup i veliki prostor u medijima te može dodatno širiti netačne podatke, sledi pojašnjenje.
Šta je, stvarno, rekao Rogozin
Na konstataciju da gospodin Rogozin ima crnogorske korene i pitanje kako gleda na to što je Crna Gora odlučila da ide u NATO, potpredsednik ruske Vlade je u intervjuu Sputnjiku pre bavljenja Crnom Gorom rekao da je njemu važno da pronađe grob čukundede, pa se zbog toga obratio za pomoć i državnom vrhu Srbije. Ta vest bila je, takoreći, reprintovana u srpskim medijima i pre nekoliko dana kad je Dmitrij Rogozin o tome iznova pisao na Tviteru.
Na ponovljeno pitanje o ulasku Crne Gore u NATO — uz opasku o istorijskim vezama Crne Gore i Rusije i nepriličan gest poruke, preko bilborda, ruskom ambasadoru „Odlazi, da te naše oči više ne vide“ — gospodin Rogozin, citiramo, kaže:
„Žao mi je zbog toga što se to dešava u Crnoj Gori. Oni će, naravno, zbog toga zažaliti. Ne mislim na narod, njih naravno niko ne pita, nije bilo nikakvog ispitivanja javnog mnjenja… O tome prosto donosi odluke mali broj ljudi, koji očigledno ne mogu da donose drugačije odluke zbog svoje angažovanosti, koji su lišeni mogućnosti da donose odluke u skladu sa voljom svog naroda. Crnogorci su jedan od delova, u širom smislu, srpskog sveta, balkansko-slovenskog sveta, i veoma mi je žao što je sada takva tendencija. Amerikanci su ostavili ovde trag. Mi smo danas videli srušena zdanja u Beogradu i drugim gradovima. Kako neko može da želi da stupi u organizaciju koja je sasvim nedavno bombardovala Jugoslaviju?! Crna Gora je bila deo Jugoslavije. Ja to ne razumem, i nikada neću razumeti. Ja mislim da će narod Crne Gore sam reći svoju reč o tom pitanju“.
Šta je, stvarno, rekla Latinka Perović
Dabome, i laiku je jasno da gospodin Rogozin ne preti, već da žali i — znajući objektivne okolnosti — prognozira da će se Crna Gora pokajati. Sažaljenje je emocija dijametralno suprotna preziru, o pretnji da ne govorimo.
Da dobro interpretiramo odgovore u intervjuu Sputnjiku, dokazuje i Rogozinovo pominjanje naroda u Crnoj Gori, koji niko ne pita o putu ove države, konstatacija kojem svetu pripadaju Crnogorci i ponovljeni stav da mu je žao zbog takvih tendencija. Mogao je da kaže i: „(po)kajaće će zbog toga“, ali to ne bi ništa promenilo u poimanju, a onda i spinovanju, Rogozinovog sažaljenja od strane Latinke Perović. Ona bi, pretpostavljamo, i tad kao i sad nedeljniku „Dani“ rekla da će možda i Rogozin zažaliti zbog takvih svojih izjava, jer „Crna Gora više nije usamljeno ostrvo i ona je okružena članicama NATO-a“.
Kako da shvatimo ovo da će i Rogozin možda, eto ogradila se ipak gospođa Perović, zažaliti? Da li iskusna istoričarka i predstavnica takozvanog civilnog sektora smatra da će Rusija stvarno zažaliti jer je Crna Gora okružena članicama NATO-a? Da pojednostavimo: Latinka Perović je ubeđena je da Rogozin preti, pa (valjda zato) kaže da te pretnje imaju i drugi kraj. Da li onda i ona preti?
Hvala bogu, velike supersile kao što su Rusija i Amerika — i sad kad imaju delikatnije od delikatnijih odnosa — ne posežu za ovakvim rešenjima. Neće, realnost nas na taj zaključak navodi, posezati — uz iskreno poštovanje istorije i građana ove države — ni zbog Crne Gore, a ponajmanje zbog intervjua istoričara.
Mili Milo
Nadamo se da gospođa Perović samo hoće da brani Crnu Goru, pa i onda kad je niko ne napada. Naprosto, poštovana gospođa na to ima pravo. Može da voli, pa i da glorifikuje koga hoće. Šta to, potom, govori o kredibilitetu, pitanje je za poštovaoce lika i dela.
Na pitanje intervjuerke nedeljnika „Dani“ da li je bes Kremlja opravdan ako bi eventualno „članstvo Crne Gore u NATO prvi put dovelo u pitanje vekovne spoljnopolitičke interese Rusije na Balkanu“, istoričarka Perović odgovara:
„Opravdano ili ne, Crna Gora je, bez obzira na istorijske proporcije, teritorijalne dimenzije i ljudski potencijal, ovoga puta pokazala da nijedna bitka nije izgubljena ako se koncentrišete na određeni cilj. Iskustvo pokazuje da taj cilj, kako se to obično misli, nije definisao i ostvario samo jedan čovek, već da u tom smislu funkcionišu i Vlada i predsednik i parlament i sudovi i ostale institucije. Što, na kraju, budući da korespondira sa vrednostima na kojima Evropa počiva, mora naići na nedvosmislenu podršku EU“.
Sad je sve jasno, pa i onima kojima dosad ništa nije bilo jasno. Poziv NATO-a Crnoj Gori je očito, prema istoričarki Perović, ta vrhunska vrednost i cilj koji su postigli uz veliku koncentraciju. Tu bitku, prema ovom tumačenju, nije dobio samo Milo Đukanović već i ostali organi i institucije.
Ima tu (u intervjuu nedeljniku „Dani“) još uzajamnog (is)pomaganja intervjuerke i intervjuisane, ocena o Miloradu Dodiku, „srpskim patriotskim krugovima kojima ne smeta autoritarni način vladanja nesmenjivog Vladimira Putina“, optuživanja mrtvih Antonija Isakovića i Dobrice Ćosića za velikosrpske aspiracije…
Ali, stvarno je izlišno dokazivati nekome kakav je Vladimir Putin vladar, šta su hteli Ćosić i Isaković i opovrgavati sve ostale iznete teze ako taj neko smatra da u Crnoj Gori postoje institucije, da Milo Đukanović ne vlada sam, i ako taj neko ni ne pomene da je to ako ne diktatura, a ono barem despotija.
Dovoljno je i ovo što smo napisali. Možda i previše. Iznova podvlačimo: ne toliko zbog gospođe Perović, već zbog — da se poslužimo njenim opisom Dobrice Ćosića — ideologije čiji je ona glasnogovornik.
