Ovi planovi bi, međutim, procenjuju eksperti, mogli da izvrše dodatni pritisak na cene nafte, koje su se od početka godine pala na manje od 30 dolara po barelu.
Već danas su prvi tankeri sa iranskom naftom napustili zemlju. Prema procenama, Iran će u narednim nedeljama moći da poveća izvoz nafte do 500 hiljada barela dnevno, što će povećati višak ponude na tržištu i uticati na svetske cene.
Trenutna ponuda na naftnom tržištu premašuje potražnju za 1,5-2 miliona barela. Dodatne količine dovešće do još veće prezasićenosti. Osim toga, očekuje se da će Iran davati značajan popust na naftu, kako bi osvojio tržište, koje su u međuvremenu zauzeli konkurenti, a to će takođe uticati na pad cene nafte.
Neki stručnjaci očekuju da će iranska nafta oboriti cenu „crnog zlata“ i do 25 dolara za barel, drugi procenjuju čak i niže, ali se većina analitičara slaže sa tim da se tako nizak nivo cena ne može zadržati dugo i predviđaju da će se cena vratiti na nivo od 30 do 40 dolara za barel.
Ima i onih koji veruju da ukidanje sankcija Iranu neće značajno uticati na globalnu cenu sirovina i da je „moguć pad cene za nekoliko dolara uslovljen psihološkim faktorom, a ne realnom situacijom“.
U subotu, 16. januara, EU i SAD ukinule su sankcije Iranu nakon što je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) saopštila da je Teheran ispunio sve mere dogovorene prošlog jula sa velikim silama o nuklearnom programu, ali je Vašington samo dan kasnije nametnuo sankcije za 11 kompanija i pojedince zbog njihove navodne uloge u razvoju iranskog programa balističkih raketa.
Odmah posle objavljivanja vesti o ukidanju sankcija iranski ministar za naftu Bidžan Namdar Zangane je rekao da će ta zemlja uskoro povećati dnevne isporuke nafte na svetskom tržištu na 500 hiljada barela dnevno, a posle šest-sedam meseci će izvoz biti povećan — do dva miliona barela dnevno.
Iran je zapretio da će duplirati isporuke nafte na svetsko tržište još u julu, kada su ta zemlja i „šestorka“ međunarodnih pregovarača (Rusija, SAD, Kina, Francuska, Velika Britanija i Nemačka) postigli istorijski sporazum o regulisanju dugogodišnjeg problema.
Međutim, igrači na tržištu i analitičari sumnjaju u brzi rast izvoza nafte iz Irana. Prema njima, Teheran posle ukidanja sankcija može brzo da realizuje samo nekoliko miliona tona dodatnih isporuka nafte, a za povećanje proizvodnje potrebno je od pola godine do godinu i po.
Nakon vesti o mogućem ukidanju sankcija u julu 2015. godine Iran je aktivno počeo da obnavlja veze sa starim partnerima i traži nove, s ciljem da privuče investicije u energetski sektor, koji je prilično pretrpeo zbog odsustva savremenih tehnologija u proizvodnji nafte.
Pre zabrane EU na uvoz iranske nafte u evropske zemlje 2012. godine Iran je, po podacima Uprave SAD za energetske informacije Ministarstva energetike, proizvodio oko 3,7 miliona barela nafte dnevno, dok je 2014. proizvodnja nafte iznosila 2,8 miliona barela na dan. Izvoz je, pritom, pao dvostruko — do milion barela nefte dnevno u Kinu, Indiju, Tursku, Japan i Južnu Koreju. Sada je za Iran otvoreno evropsko tržište, inače tradicionalni potrošač ruske nafte. To znači da bi ruski „Urals“ mogao da dobije još jednog konkurenta.
Prema oceni iranskih zvaničnika, pad proizvodnje i nedostatak investicija za vreme sankcija učinile su svoje. Sada je Iranu potrebno 150 milijardi dolara investicija do 2020. godine, kako bi obnovio naftnu i gasnu privredu.
U novembru je Iran organizovao naftno-gasnu konferenciju za investitore na kojoj je predložio 70 projekata vrednosti više od 30 milijardi dolara.
Interesovanje su pokazale i ruske kompanije — „Lukoil“, „Rosnjeft“, „Zarubežnjeft“, „Gasprom njeft“.
Predsednik „Lukoila“ Vagit Alekperov je govorio o spremnosti kompanije da nastavi da razvija Anaran blok, na kojem je ruska kompanija radila pre ukidanja sankcija.
Inače, prve sankcije protiv Irana Sjedinjene države uvele su jednostrano 1979. godine, i od tada je Vašington ograničio saradnju sa Islamskom republikom u trgovini, finansijama i sektoru nafte i gasa. Međunarodne sankcije su bile usvojeni od strane Saveta bezbednosti UN 2006. godine.
