Rusija bi mogla da Srbiji isporuči protivraketni sistem S-300, ali od mnogo faktora zavisi da li će do nabavke doći, glavna je poruka posete Srbiji potpredsednika ruske vlade Dmitrija Rogozina. Zvanični Beograd izrazio je želju da nabavi ovaj odbrambeni sistem, „da nam se više nikad ne bi ponovila 1999. godina“, ali je ključno pitanje ima li Srbija novca za S-300.
Vojno-politički komentator Politike Miroslav Lazanski kaže za Sputnjik da Srbija nema te pare, ali da bi se nabavka sistema S-300 ipak mogla i morala rešiti.
„Sve zavisi od dobre volje. Ako nešto hoćete, onda možete da nađete neki izvor finansiranja. Ne mora da bude iz budžeta, može i od nekih kompanijskih para. Postoje razni modaliteti plaćanja tog sistema — i barter poslovi i razne vrste nekih drugih kompenzacija, a mogli bi i tajkuni da se malo stisnu i odvoje pare za bezbednost otadžbine“, kaže Lazanski.
Prema njegovim rečima, u celoj priči ključno je pitanje čemu vodi trka u naoružavanju na Balkanu.
„Zbog čega i zašto? Da vidimo ko je inicijator te te trke i da pitamo sponzore inicijatora zašto se pojedine zemlje naoružavaju, što može da prisili Srbiju da i ona krene u neku vrstu, neću reći trke u naoružavanju, već nabavljanja neophodnih sredstava. Osnovna stvar je u svemu tome da se nikad ne ceni jedna strana prema njenim izjavama, željama i proklamovanim namerama, nego prema potencijalima. Srbija sigurno neće ostati skrštenih ruku a verujem da Rusija u tom pogledu može puno da pomogne“, dodaje Lazanski.
S druge strane, vojno-politički komentator i bivši oficir Vojske Jugoslavije Ljubodrag Stojadinović smatra da Srbija nema para za S-300 i dodaje vojska i čitav sistem bezbednosti imaju prioritete koji, pre svega, podrazumevaju saniranje tehnološkog zaostajanja i uspostavljanje odgovarajućeg društvenog standarda vojske.
„Srbija nema para za velike sisteme i ne izgleda mi moguće da bi Rusija tako nešto mogla da pokloni ili da da ispod cene koju podrazumevaju njeni i ekonomski i vojni interesi, budući da spoljna politika Srbije, ma koliko bila balansirana, nije u dovoljnoj meri jasna u pogledu definitivnog opredeljenja u smislu standarda odbrambenih snaga. Mislim da su razgovori Rogozina i Vučića bili optimistični i protokolarni, ali da su ti sistemi ipak na dugom štapu“, kaže Stojadinović.
Kad je reč o izjavi premijera da bi se sredstva za S-300 mogla naći van budžeta, Stojadinović smatra da je Vučić verovatno mislio na novac od izvoza borbenih sistema koje Srbija proizvodi ili streljačkog naoružanja i da bi se iz tih prihoda mogao izvući neki novac.
„Međutim, to je već pitanje za neke analize i za neke zahvate koji nisu uvek javni. Trgovina oružjem uvek ima određenu dozu misterije i mi ne znamo potpuno čime se bilo koja zemlja, pa i Srbija, bavi kad je u pitanju izvoz naoružanja“, dodaje Stojadinović.
Vojni analitičar Aleksandar Radić postavlja pitanje svrsishodnosti nabavke sistema S-300 i dodaje da bi lista prioriteta trebalo da bude mnogo drugačija u odnosu na ono što diktiraju naši političari. On dodaje da je u ovom trenutku S-300 sistem koji pripada prošlosti.
„Koliko se zna, proizvodnja S-300 je prestala. Rusko vazduhoplovstvo ima sistem S-400 i potpuno je nezamislivo, imajući u vidu stanje srpskih finansija, da može ući u nabavku takvog sistema. Može da se govori samo o nabavci polovnog diviziona S-300, ali pod pretpostavkom da s ruske strane postoji dobra volja da se iznađe takvo rešenje, jer je reč o naoružanju koje je izuzeto iz upotrebe ruskog ratnog vazduhoplovstva“, kaže Radić.
On dodaje da je jako važno da se sada uspostave prioriteti, ali ne prema potrebama nečije medijske promocije, nego prema realnim potrebama vojske.
„Očigledno je da Srbija dugo vremena neće moći da kupuje nove sisteme. U vojnoj saradnji sa Rusijom, u najboljem slučaju mogli bismo računati remont ’migova 29“, ali isključivo polovnih“, ocenjuje on.
