Poslednjih meseci ceo svet je u strahu od terorizma. Koliko se Srbija sprema za takva iznenađenja, ako se uopšte sprema?
— Posledice terorističkih akata vrlo često su same po sebi vanredne situacije. U okviru Sektora za vanredne situacije imamo ljude koji se time bave, namera je da proširimo njihov delokrug rada, da to bude mnogo primenjivije, obimnije, u pogledu načina funkcionisanja države kada se suoči sa posledicama terorističkih akata. Meni je ta tema jako bliska, time sam se bavio na master studijama. Smatram da je terorizam, uz klimatske promene, ono što će obeležiti godine pred nama. Uprkos tvrdnjama naučnika da će klimatske promene doći za 20 ili 30 godina, ja sam ubeđen da je do toga već došlo. Za te dve pretnje moramo svi ozbiljno da se spremamo.
Da li ste zadovoljni rezultatima onoga što ste sebi i kolegama postavili kao cilj u 2015?
— Zadovoljan sam činjenicom da, osim dva ozbiljnija požara, prošle godine nismo imali značajnijih vanrednih situacija, bar jedne godine se desilo da nas preskoči, valjda smo i zaslužili, posle svega što nam se dešavalo. Nisam zadovoljan brzinom kojom želimo da napravimo reforme, da uspostavimo sasvim drugačiji oblik organizacije ove službe. To bi bila Direkcija za smanjenje rizika i upravljanje vanrednim situacijama, nezavisno vladino telo. Ta će služba biti dobar osnov za godine pred nama, pod uslovom da postoji kontinuitet u finansiranju. Očekujemo i značajnu pomoć donatora.
Koliko Vas političari uopšte razumeju kada im govorite o tome šta je potrebno da biste završili svoj posao, odnosno da bi smo mi bili bezbedni?
— Teško je kada niste u politici, a hoćete da menjate stvari. Čini mi se da sam za ovih jedanaest godina na čelu službe najviše energije potrošio na taj pokušaj, da ljudi koji donose najvažnije odluke u zemlji razumeju značaj svega ovoga, ovakve službe, ovog sistema, pa mi ponekad i vanredne situacije izgledaju kao mnogo jednostavnija stvar. Tu imate problem koji rešavate, to neki put ide vrlo uspešno, neki put teško, ali se reši. Ovo je mnogo teže i kompleksnije, ubediti političku elitu da je ovo važno i da mora da se menja nabolje. Pa eto, promenljivog sam uspeha u tome, ali čini mi se da smo sada nadomak cilja. Iskreno verujem da ćemo početkom godine dobiti Direkciju.
Pomenuli ste donatore, Srpsko-ruski humanitarni centar iz Niša je u velikoj meri pomogao rad Sektora, u čemu se ta pomoć sastojala? Zanimljivo je videti te ljude koliko predano su nam pomagali u najrazličitijim situacijama, poslednja je migrantska kriza.
— Srpsko-ruski humanitarni centar je naš partner praktično od prvog dana, podsetimo se samo brzine kojom su ruski spasioci stigli u Srbiju, u Obrenovac. To je samo jedan od primera te saradnje, da ne pričamo o donacijama koje smo samo prošle godine dobili kroz vatrogasna vozila, specijalne robote. Pre nekoliko dana je bio veliki požar u magacinu municije u Lipovici, u bazi protivterorističke jedinice, prvi put je upotrebljen ruski robot za gašenje požara, ljude nismo mogli da približimo mestu gašenja, pokazao se fantastično. To su stvari koje ne treba da se zaborave, o kojima treba stalno pričati. Zaista sarađujemo kao iskreni partneri, na obostrano zadovoljstvo.
Jesu li ljudi pod Vašom komandom nešto naučili od kolega iz Rusije?
— Dosta toga. Zahvaljujući tesnoj saradnji sa Ministarstvom za vanredne situacije Ruske Federacije, veliki broj naših ljudi je išao na obuku u Sankt Peterburg. To je za nas više nego korisno. Naučili smo da mora da postoji sistem, da ne možete da imate samo delove sistema i da očekujete da to bude uspešno. Jako mi je drago da ta saradnja ide uzlaznom linijom. I Univerziteti sarađuju, to je jako važno za budućnost naše službe. U krajnjoj liniji, deca koja završe fakultete u Srbiji, a žele da se bave ovim poslom, imaće možda priliku da se školuju i u Rusiji i budu mnogo kvalitetniji.
Da li bi bilo dobro ponovo uvesti edukaciju u škole, makar u srednje, zašto naša država beži od edukacije u slučaju vanredne situacije?
— Na pragu smo šeste godine kako pokušavamo da to implementiramo u Srbiji. Taj nedostatak u obrazovnom sistemu po meni je tragičan za građane Srbije, za decu pre svega. Konačno postoji radna grupa koja vrlo ozbiljno radi na tome da, nadam se od jeseni, pored toga što će učiti da postoje reke i planine, deca uče i kako da se sačuvaju od požara, poplava i drugih vanrednih situacija.
Koliko Vas je promenio ovaj posao?
— Mislim da me je mnogo promenio. Ne želim da zvučim patetično, ali nije lako, u zemlji koja je opterećena finansijskim problemima toliko dugo, napraviti nešto snažno, moderno i dovoljno dobro da odgovori svakom izazovu. Morate da budete svesni da strpljenja morate da imate napretek, a istovremeno trpe svi oko vas. Trpi porodica, poneki put kolege, ali valjda vas život ponekad dovede u situaciju da prepoznate šta je vama najvažnije u životu i time se onda bavite, najbolje što možete. Uvek se pitam da li sam uradio sve što sam mogao, to je osnovno pitanje. Bude mi lakše kada prođem kroz neki postavljeni cilj. Kažem, evo idemo, ne dovoljno brzo, ali idemo.
Ko je u Vašoj kući načelnik sektora za vanredne situacije, Vi ili supruga?
— To nije klasična priča gde ja nešto gazdujem ili moja supruga. Radimo zajedno. Mislim da je ljubav najvažnija — ako je ima, onda sve funkcioniše dobro.
Neko je izračunao da tokom poplava 2014. niste spavali više od 70 sati. Kako je biti roditelj, otac i raditi vaš posao, imate li ponekad grižu savesti ili Vam uvek ostane snage da se posvetite deci kada konačno, posle nekoliko dana odsustvovanja, dođete kući?
— To je teška tema. Ne volim to sabiranje sati, koliko čovek ne spava, to mi ne pada na pamet. Ja sam imao sreću da imam divne prijatelje doktore, videli su me na televiziji i savetovali mi šta da uradim, savetovali su neku vitaminsku varijantu koja mi je pomogla da izdržim, hvala im na tome. Jednostavno, adrenalin je toliko visok da i ne razmišljate o odmoru. To traje dok ne prođe problem. Oni koji vas vole i žive sa vama to znaju.
Nekada ste svirali u bedu, imate li sada vremena za muziku?
— Sviram vikendom, ali ne u bendu. Sa prijateljem sviram skoro tri godine, to volim, opušta me, uživam. Nažalost, poslednjih mesec dana nisam za to imao vremena, probaću da se u ovoj godini vratim tome. To mi je ljubav od mladosti.
Da li ste nekada bili na dvonedeljnom odmoru?
— Nisam, ali jesam jedanaest dana, prošlog leta, to mi je jedan od najlepših odmora. Prosto je srećna okolnost bila da je, dok sam bio na odmoru, u Srbiji bilo potpuno mirno, telefon mi nije zvonio, to je bilo sjajno.
Da li ipak mislite da imate sreću da radite ono što volite, ali i najbolje znate?
— Sigurno. Evo dvadeset pet godina sam u MUP-u, jedanaest sam na čelu službe, imam ja svoje lomove tokom godine, kada se preispitujem da li je ovo što radim dobro, zbog porodice, zdravlja. Na kraju uvek prevagne ta priča da osećam neko unutrašnje zadovoljstvo dok radim. Da me je neko na početku pitao da li ću ovo raditi, sigurno bi mu rekao — ne. To nije bilo u planu. Život napravi da se zagrejete za nešto, a onda shvatite — to je vaš život.
