„Turske tajne operacije mogu da dovedu do diplomatske izolacije zemlje, kako tradicionalnih zapadnih saveznika, tako i susednih zemalja. Još veću zabrinutost izaziva to što oni mogu da dovedu do direktnog vojnog sukoba“, piše autor članka, analitičar Egmen Bešči, koji se bavi proučavanjem saradnje Turske i Zapada u obaveštajnom radu.
Prema njegovim rečima, pošto je turska avijacija oborila ruski avion iznad Sirije, predsednik Redžep Tajip Erdogan je „automatski priznao“ tajnu podršku Ankare sirijskim Turkmenima. Ipak, kako navodi Bešči, to nije prvi put da je Turska u problemima ovakve vrste.
Pozivajući se na niz tajnih dokumenata iz zapadnih arhiva koji su otvoreni, autor tvrdi da Turska odavno vodi tajne operacije u susednim zemljama.
Kao jedan od primera, on navodi događaje iz pedesetih godina, kada je važan cilj za tursku obaveštajnu službu i zona ozbiljnih interesa za njene zapadne prijatelje bila Bugarska.
Pošto je 1878. Bugarska postala nezavisna od Osmanske imperije, turska manjina počela je da napušta zemlju i da se seli u Malu Aziju, a vrhunac te migracije bio je za vreme balkanskih ratova 1912. i 1913. godine.
Problemi u odnosima Ankare i Bugarske nastavili su se kada je balkanska država podržala naciste i priključila se Trojnom paktu 1941. Šest godina kasnije sama Bugarska je počela da predstavlja opasnost za Tursku, ušavši u sovjetski blok.
Godine 1950. i 1951. bugarska komunistička vlada je pojednostavila pravila za izlazak turske manjine iz zemlje, nakon čega je Bugarsku napustilo oko 250.000 Turaka.
U to vreme je Severnoatlantska alijansa odlučila da iskoristi Tursku i Grčku za svoje vojne planove u Sredozemnom moru. Ove zemlje su dozvolile NATO-u da na njihovoj teritoriji organizuje masovne vežbe još pre nego što su stupile u taj blok.
U dokumentu NATO-a iz 1951. navodi se da je Alijansa strahovala od mogućeg prisustva komunističkih agenata među izbeglicama iz Bugarske. Ipak, britanska obaveštajna služba je uverila Alijansu da je turska služba nacionalne bezbednosti MAN reagovala kako treba. Ona ne samo da je otkrila komuniste među migrantima, nego je i zavrbovala nove agente upravo iz njihovih redova.
Posle stupanja Turske u NATO 1952. turska vojna obaveštajna služba G-20 ujedinila se sa službom nacionalne bezbednosti kako bi odgovorila na zahteve alijanse.
U tehničkom smislu turska obaveštajna služba je zavisila od NATO-a, ali je vodila i svoje sopstvene operacije protiv sovjetskog bloka, izveštavajući o tome Alijansu.
Na primer, vrbovanje agenata među turskim migrantima iz Bugarske sredinom pedesetih godina pomoglo je Ankari da dobije tajne informacije o nuklearnom programu sovjetskog bloka, pre svega o dobijanju uranijuma u Bugarskoj.
Bešči navodi još jedan primer. Šezdesetih godina Turska i njeni saveznici su pokušavali da dobiju podatke o raketnim sistemima i njihovim karakteristikama.
Turska obaveštajna služba je ponovo privukla turske migrante iz Bugarske koji su se potom tajno prebacili na bugarsku teritoriju, razjasnili neophodne informacije i posle toga se vratili u Tursku predavši dobijene podatke NATO-u i G-2.
Autor navodi da tajne operacije Ankare nisu bile ograničene samo na obaveštajni rad. Turski špijuni su podržavali delatnost opozicionih grupa koje su pozivale bugarske Turke da se vrate u domovinu. U britanskom arhivu Bešči je pronašao otvorene dokumente, prema kojima je 1956. godine major turske obaveštajne službe Kamil Bej zavrbobao u pograničnom gradu Kirklareli grupu Turaka migranata da u Bugarskoj vode subverzivnu delatnost.
Sve to dokazuje da Turska ima bogato iskustvo vođenja tajnih operacija u inostranstvu, ali dok je tokom Hladnog rata Ankara računala na podršku NATO-a, sada ona „igra sama“.
Sadašnje tajne operacije, poput naoružavanja pobunjeničkih organizacija u Siriji, jesu glavni oslonac turske politike na Bliskom istoku, a to nosi mnoštvo rizika jer zapadni saveznici Turskoj više ne veruju, smatra autor.
Turska postaje sve više izolovana, posebno kada je reč o njenom delovanju u Siriji.
Bešči pretpostavlja da će Turska u budućnosti verovatno „uspeti da se oporavi od sadašnjih neuspeha“ i njena nevidljiva ruka mogla bi ponovo da radi kao i u vreme Hladnog rata, uz podršku Zapada i bez direktnog sukoba sa susedima.
