Jedino se bolesnicima i zatvorenicima kupuju cigarete, kaže nepisano staro pravilo. Međutim, ako se zlokobne vesti pokažu kao tačne, od nastupajuće godine svi pušači ili uživaoci u nikotinu mogu do mile volje da kupuju sve vrste duvanskih proizvoda, ali će moći da ih konzumiraju samo u svoja četiri zida.
I u zatvoru ili na psihijatriji. Poštovani pušači, možete da birate jedno od ova dva, kakvo vreme ide, ugodna mesta. Tamo će, ali samo bolesni i kažnjeni, ozakonjeno moći da duvane do mile volje.
Proglase vas kriminalcem ili bolesnikom — u najpežorativnijem smislu reči, ali ste barem čovek. Ljudsko biće. Nemate mogućnost kretanja, ali imate slobodu. Nemate moć pravilnog rasuđivanja, ali imate slobodu. Ej, imate slobodu da ostvarite svoje potrebe u 21. veku.
Kakav apsurd. Kakvo igranje ljudskim dušama. Kakvo poniženje individua u trenutku kad civilizacija, barem deklarativno, čini sve da zaštiti prava i potrebe tih individua. Silni novci odoše na propagiranje zaštite, a ponekad i na stvarnu zaštitu, manjinskih grupa, dok ogromnu pušačku, pa i subkulturnu grupu — jer ona to jeste, tretiraju kao nižu rasu.
Evo scene. Kolega ili koleginica preko puta vas ljušti prstima — na kojima ima onoliko bakterija i zaraze modernog sveta — pomorandžu, pre toga prskanu svim mogućim preparatima sa etiketama na kojima je mrtvačka glava, a vi morate van prostorije kako biste povukli dva dima. Ko se tu više truje? Ko je tu diskriminisan?
Što je najbizarnije, nakaradno rešenje koje je važilo dosad barem je dozvoljavalo da stojite ispred firme, ustanove, bioskopa, sportske dvorane, a sad će biti: idem do kuće da zapalim jednu, brzo se vraćam. E sudbino, paklico „Morave“.
Jednoobrazna ugroženost
Ali te manjinske grupe su ugrožene i nikoga ne ugrožavaju, a pušači ugrožavaju nepušače, zavapiće predstavnici jedne od novih profesija — borci za čist vazduh. Namerno kažemo profesija, jer ogromna većina njih to radi zbog novca i projekata svakojakih zelenih udruženja. Svakako, dosta njih bi to isto htelo da (za)radi, pa dok ne dobiju poziv „zelenih“, trude se da budu „u trendu“.
Napravi nešto u životu, daj neki kvalitet više, doprinesi i sebi, i kompaniji, i zajednici, pa ćeš, mučeniče, biti „u trendu“, a ne tako što ćeš ljudska bića sa cigaretom u ustima terati na minus deset ili plus 40 da napolju cupkaju i s nogu uživaju. Pa nije to… pa da bude užitak. Mada, i to je pravi merak kad je natenane. Razumeli smo se.
Inače, motanje lista duhana, a zatim paljenje vatrom s jednog kraja, uvlačenje dima u pluća sa drugog, a potom izdisaj — prvi su koristili oni koje je Kolumbo nazivao Indijancima, još krajem 15. veka. U Evropi počinje uzgoj duvana sredinom 16. veka, ali se nije odmah u početku koristio za uživanje već kao dekorativna i lekovita biljka. Vek docnije pojavile su se cigare, zatim duvan u luli, a na kraju cigarete sa papirnim omotom.
A onda kreću zabrane. Nekad žene nisu mogle da puše na ulici, organizovane su ogromne kampanje, ostvarena prava, i na kraju — puj pike, ne važi. „Ne veruj ženi koja puši ’Drinu‘ bez filtera“ sad gubi smisao, jer ne može pošten đuvegija da vidi šta puši. Zakonom prete da zabrane.
Lepo su oni to smisli, ugrožavaš druge, i što si pušio — ispušio si!
Ljude, u podosta situacija, ugrožava i samo prisustvo drugih ljudi. Znate one što „zrače“ nekom negativnošću. Pa treba li da ih zakonom zabranimo? Ne pada nam na pamet.
Umiru ljudi (možda) od duvana, ali umiru i od tašti, na primer. Ili svekrva. Toliko ih nerviraju, da vam možemo naći onoliko svedoka koji bi kao iz topa rekli: da mi je da umrem, da ne trpim više ovo. Takođe, statistika kaže da ne-znamo-koliko procenata onih koji redovno konzumiraju duvanske proizvode umre zbog te konzumacije. Ali ista ta statistika beleži da su ti koji su konzumirali duvan, jeli barem jednom dnevno krastavce. I? Šta sad?
Mora li sve kô Amerika
Jednom prilikom su Žarka Paspalja, neprevaziđenu košarkašku, a i ljudsku, veličinu pitali kad mu je u karijeri bilo najbolje. „Tamo negde, druga sezona u Partizanu, puna hala Pionir, šest hiljada ljudi. I svi zapalili cigarete. Uh, samo sam dvaput jako udahnuo, dao sam 30 koševa“, navodno je rekao Paljo. Možda je ovo samo urbana legenda, dopunjena kao i sve ostale, ali je njena suština tačna. Žarko Paspalj je pružao vrhunske košarkaške partije i pušio kao vođa rok benda. Dok je ono malo vremena bio u NBA ligi, priča se da su mu saigrači iz San Antonija dolazili kod kuće, da sede i duvane. Tamo u Americi je već poodavno započeto sa progonom poštenog pušačkog sveta. Sad su pušači raritetni primerci.
Eto šta nam je donela globalizacija. Sad će i Srbija biti kao i sve ostale zemlje. Po osnovnim školama poljski ve-ce, ali zato ni u takvoj vrsti „građevine“ više neće biti pušenja. Ili vozite nekim regionalni putem, desi se defekt, stanete pored i čik zapalite cigaretu. Travu ako jedete, niko vam neće reći „ne“. Benzin da pijete, isto. Ali duvan ne može.
Razumemo da su nepušači ugroženi, ali civilizacija podrazumeva civilizacijska rešenja. Ako se nešto zakonski uređuje, onda isto tako zakonski može biti regulisano i pravo pušača. Zabrana neće smanjiti broj pušača, ali će smanjiti broj efektivnih sati rada. O gubicima ugostiteljskih objekata da i ne govorimo. Pogotovu u Srbiji.
Ne, ne plaća nas duvanska industrija i ne pozivamo na rušenje ustavnog poretka, ali bismo doista voleli kad ovakav zakon ne bi bio usvojen. Evo, ako predsednik Nikolić, koga Turci kume da ih pomiri sa Rusima, uspe u toj nakani, šta je onda za takvog pregovarača da odbije da potpiše eventualno izglasani diskriminatorski zakon. Uostalom, lula mira nije izraz nastao zbog toga što su vođe vojski sele i jele šnenokle iz istog tanjira, već su palile duvan.
Germanska rasa je, prema uprošćenom tumačenju nacističke ideologije, bila superiorna u odnosu na druge rase, i kao takva je trebalo da se širi na štetu ostalih. To što je neko ljubitelj dobre „pljuge“, to što voli miris duvana, ukus nikotina i gutljaj kafe kojim sve to zalije — ne znači da ima manu, već strastvenu stranu. Ne znači ni da može da ugrožava druge, ali nikako ne znači da treba da bude tretiran kao seoska džukela.
Mlađe generacije ne pamte Džejmsa Dina, Žan-Pola Belmonda, Klinta Istvuda, srpskog Bobu Stefanovića, džentlmene kojima je deo personalitija bila i cigareta. Takvi muškarci bili su muškarci u pravom smislu reči, a viteško držanje i maniri najstrože su zabranjivali nasilje nad ženama, na primer. Danas pak postoji podosta onih koji vode zdrav život, nemali broj onih koji tuku žene i ogroman broj onih koji propagiraju da bi trebalo umreti zdrav. Ali ipak umreti.
