Kakvu god glupost da izvali Donald Tramp, to povećava njegovu popularnost među Amerikancima. Glavni komedijant američke političke scene izaziva toliku medijsku pažnju da se stiče utisak da će biti ne samo kandidat republikanaca na predsedničkim izborima u SAD sledeće godine, već da ima šanse i da ih dobije.
Od kada je pre šest meseci ušao u trku za republikanskog kandidata, njegova popularnost ne prestaje da raste.
Donald je nešto kao američki Karić, biznismen koji bi uticaj koji mu omogućava novac da prebaci na politički teren. Spada u populističke političare, poput Berluskonija, one koji govore „ono što narod voli da čuje“. Njegove izjave o tome kako će, ukoliko postane predsednik, podići zid sa Meksikom i tražiti od meksičke vlade da plati njegovu izgradnju ili kako će zabraniti muslimanima ulazak u SAD, čak i ako su turisti — mešavina teza ekstremne desnice i Kju klus klana — podižu mu rejting iz meseca u mesec.
Ljudi vole politički nekorektno, pa makar bilo i odurno, u društvu u kome je sve dublje uverenje da „elite“ u Vašingtonu nemaju veze sa običnim ljudima i njihovim interesima. Tramp je tipičan izdanak američke kulture u kojoj je novac merilo vrednosti, a televizijski spektakl zamena za život.
Jedna od glavnih linija napada na glavnog demokratskog protivkandidata, Hilari Klinton, rezultati su američke spoljne politike u vreme dok je bila šef Obamine diplomatije. Tramp jeste često izjavljivao da je protiv vojnih intervencija SAD, ali zato što nije zadovoljan njihovim rezultatima. Političar za koga je tortura opravdan metod ispitivanja političkih zatvorenika, predložio je, recimo, da se troškovi američke intervencije u Iraku pokriju tako što će im se uzeti nafta.
Problem je što će, ukoliko postane kandidat republikanaca, u Belu kuću ući Hilari Klinton, glavni jastreb američke spoljne politike, sa jakim uporištem u vojno-industrijskom lobiju. Ona je naslednik tradicije američkih političara nakon Drugog svetskog rata koja u ratu vidi potencijal za industrijski razvoj.
Pitanje je ko bi uopšte od kandidata na strani republikanaca mogao da je ugrozi.
Tramp, najviđeniji za njihovog kandidata, nema dovoljno uporište u Americi i ne pripada jednoj od dinastija koje se decenijama smenjuju u Beloj kući, poput Džeba Buša, mlađeg brata Džordža Buša. Trampova medijska šarada je odličan paravan za Klintonovu, kojoj šanse da bude izabrana rastu svaki put kada on nešto izjavi. Neće joj nauditi ni to što ju je označio kao direktno odgovornu za smrt stotine hiljada ljudi zbog katastrofalne američke politike na Bliskom istoku i u Libiji u vreme dok je bila šef Obamine diplomatije. Promašaji ove politike koju Tramp naziva „glupavom“ ne brinu mnogo Amerikance. U Americi se izbori dobijaju na pitanjima unutrašnje politike i ekonomije, ko obeća povećanje plata, a ne na tome šta su radili njihovi „bous“ po svetu. Pored Trampa svi izgledaju kao intelektualci, pa i Hilari.
Tramp bi mogao da odigra ulogu i neke vrste Trojanskog konja u Republikanskoj partiji. Nezadovoljan što se prema njemu „nepravedno odnose“ u stranci, više puta je najavljivao da će je napustiti i nastaviti trku kao samostalni kandidat. To bi dovelo do fatalne podele republikanaca koja bi otvorila put pobedi demokrata. Kakav god da bude scenario u narednim mesecima — Tramp na čelu republikanaca ili samostalni kandidat — izgledi ove partije da dođe na vlast su vrlo neizvesni. U korist im ide većina u Senatu i umor Amerikanaca od politike predsednika Obame — 69 odsto smatra da zemlja ide u lošem pravcu i da je potrebna promena.
