Iako je to samo jedan mali deo onoga što bi trebalo da bude pokriveno brzim prugama, veoma je bitno što se ova pruga velike brzine nalazi u okviru Koridora 10, koji bi kasnije bio produžen do Atine i Beča.
Srbija će prvu brzu prugu dobiti tek 20 godina nakon ulaska u 21. vek, dok mnoge zemlje širom sveta ovaj vid transporta koriste još od sredine prošlog. Jedna od prvih evropskih zemalja koja je uvela brzi železnički transport je svakako Francuska.
Superbrzi Te-Že-Ve
„Trains à Grande Vitesse“ (u prevodu superbrzi vozovi) svoju prvu prugu postavio je na relaciji Pariz—Lion još 1981. godine. Ciljna grupa su bili poslovni ljudi, jer se tim vozom putovalo brže nego ostalim sredstvima, a do pojedinih destinacija čak brže i od aviona, što je Te-Že-Veu donelo veliku popularnost. Ubrzo zatim izgrađene su i ostale linije: Tur — Le Man, pruga prema Kaleu, Marseju, a zatim i ka Strazburu.
Brzina kretanja voza je u proseku 320 kilometara na čas, dok maksimalna može da dostigne i neverovatnih 574. Te-Že-Ve važi za vrlo pouzdan voz i donedavno je bio drugi najbrži voz posle japanskog Šinkasena.
Najveći uspeh Te-Že-Vea je što su okolne države počele da uspostavljaju svoje brze vozove: Nemačka — Intersiti ekspres, Belgija — Talis, Italija — Pendolino.
Nemački Intersiti ekspres
Ovi vozovi saobraćaju uglavnom u Nemačkoj, ali delimično i u susednim zemljama. Prvi voz je pušten u promet 1989. godine na relaciji Hamburg—Hanover—Kasel—Frankfurt—Altona, što je kasnije produženo do Minhena, Štutgarta i Vircburga.
Maksimalna brzina ovog voza dostizala je brojku od 407 kilometara na čas, iako u proseku taj voz putuje brzinom od preko 200.
Intersiti ekspres ostao je upamćen i po najtragičnijoj nesreći koja se dogodila na liniji Hanover — Hamburg kada je voz pri brzini od 200 kilometara na čas iskočio iz šina. U nesreći je stradalo više od 100 ljudi, od ukupno 287 koliko ih je bilo u vozu. Do nesreće je došlo jer mehaničar nije video pukotinu na jednom točku, usled čega se on raspao tokom vožnje.
Italijanski Pendolino
Ovaj brzi voz je po perfomansama najbliži onom što bi Srbija trebalo da dobije u doglednoj budućnosti. Pendolino proizvodi „Fijat“, i radi se o jednom od najimpozantnijih brzih vozova na svetu po prometu, imajući u vidu da se koristi u mnogim zemljama, kao što su Italija, Španija, Slovenija, Finska, Češka, Velike Britanija, Švajcarska i Poljska.
Maksimalna brzina ovog voza je 250 kilometara na čas.
Legendarni Šinkasen, a zatim i Maglev
Japanske železnice su izgradnju mreže brzih pruga započele još ′60-ih godina prošlog veka i njihovi vozovi važe za najbrže i najbezbednije vozove na svetu. Šinkasen u prevodu označava ”novu magistralu“ i do sada je izgrađeno oko 2.500 kilometara pruge. Ovi vozovi su se kretali maksimalnom brzinom od oko 300 kilometara na čas.
Međutim, najbrži putnički voz na svetu trenutno je Maglev, čiji je princip rada zasnovan na magnetnoj levitaciji i dostiže neverovatne brzine od preko 600 kilometara na čas. Zahvaljujući dejstvu elektromagnetne sile, voz lebdi nad posebnom vrstom šina i na taj način suočava se isključivo sa silom otpora vazduha, koja je daleko manja od sile trenja.
Jedna od najvećih mana ovog sistema je visoka cena izgradnje, zbog koje je gradnja Magleva isplativa samo na deonicama kojima se vozi veliki broj putnika i prevozi velika količina dobara.
Trenutno postoji samo jedna linija ovog voza koja saobraća od šangajskog aerodroma do grada, a vozu treba samo sedam minuta da dođe od jedne do druge stanice. Maksimalna brzina koju postiže voz iznosi 431 kilometar na sat.
Japan je počeo izgradnju pruge za Maglev na relaciji Tokio—Osaka, koja košta oko 75 milijardi dolara i predviđa se da bi trebalo da bude završena krajem ′20-ih.
Ruski Sapsan
Sapsan je ruska verzija brzih vozova i radi na relaciji Moskva — Sankt Peterburg. Brzina ovog voza dostiže 250 kilometara na čas i put između dva najveća ruska grada traje nešto manje od četiri sata.
Ovaj vid transporta postao je najpopularniji među poslovnim ljudima, budući da se od centra Moskve do centra Sankt Peterburga brže stiže vozom nego avionom.
