Ovih dana smo imali priliku da gledamo film koji je jedan ruski novinar snimio sa ruskim predsednikom. Zapisala sam jednu rečenicu: „Evropa je svoj suverenitet predala u ruke ne NATO-u, jer je logično kada ste član takve organizacije da deo suvereniteta predate, nego šefu te organizacije — Sjedinjenim Američkim Državama“. A taj šef je jedan od uzroka ovakve nestabilnosti u svetu koju mnogi nazivaju Trećim svetskim ratom. Šta Vi o tome mislite?
— Predsednik Putin je predsednik velike države, koja sada ima veoma tešku ulogu da dokaže celom svetu uzroke ovakve krize, da dokaže ko je ispravan u ovoj krizi i da pokuša da otkloni nesagledive posledice koje bi mogle iz ovoga da izađu. S druge strane, olakšano mu je da iznosi stavove jer predstavlja veliku zemlju. Mi koji smo mali, na takve analize nemamo prava. Kažu, kada se tuku slonovi, strada trava. Možda ja imam svoje mišljenje o čitavoj ovoj situaciji, međutim, Srbija nikada nije zauzela stav o tome, koji bi bio podržan bilo kakvom rezolucijom, deklaracijom. Svako mišljenje koje bih vam o tome rekao je lično i moglo bi da bude tumačeno kao znak mog prijateljstva sa predsednikom Putinom ili kao, kako su počeli da me optužuju u poslednje vreme, kao znak da sam sve više pod uticajem američke politike.
I baš nemate stav?
— Ja sam se opredelio isključivo u slučaju obaranja ruskog aviona. Za mene je potpuno jasno šta se desilo, a nije potrebno vršiti analize zbog čega, šta će biti posle. Jednostavno, Turska je izvršila napad na avion koji čini ono što njeni avioni neprekidno rade, o čemu postoje jasni dokazi. Čak i kada su Sirijci oborili turski avion, Turci su rekli da se o tome razgovara, da se ne puca odmah.
Ruski avion to nije učinio.
— Turska je u jednom danu više od 40 puta zauzimala vazdušni prostor Grčke, pa se to nije završilo obaranjem aviona. Svako obaranje aviona povlači za sobom nesagledivo loše posledice i Turska je to morala da zna i mislim da je znala, što mene najviše boli. Kako sada to ispraviti?
Rusija smatra da je to bila vrlo jasna provokacija na koju ona nije nasela.
— Mislim da nije naseo ni NATO. To je bilo uvlačenje dve velike sile u sukob oko Sirije. Taj sukob u Siriji je sukob koncepata. Borba za koncept nije bila prisutna ni u Iraku niti u Libiji. Prvi put je prisutna u Siriji, i to može da prelomi svetsku političku scenu, ako uspe napor Sirije da se oslobodi svih koji je iznutra napadaju oružjem, a potom da na slobodnim izborima izabere svoje rukovodstvo, što je moj principijelni stav. Mislim da je i američki. Problem je što se taj zove Asad. Onda je to pobeda principa, i nikada više strani avioni ili rakete neće dovoditi predsednika. Ako se Sirija ne izbori, onda više nijedna država na svetu neće imati pravo da donese odluku da se brani.
Da li situaciju u Siriji vidite kao mogućnost da se na normalnu meru dovedu odnosi između dve velike sile — Rusije i Amerike? Sa jedne strane, francuski ministar odbrane od Šojgua traži da pojača borbu protiv DAEŠ-a, a sa druge se sankcije Rusiji produžavaju. Postoji li moral u politici?
— Kako da ne postoji. Kad se načini više poteza koji nisu u skladu sa moralom, a koji se pravdaju državnom politikom, narod počinje da sumnja da postoji nekakav politički moral na koji se ne primenjuju norme ljudskog morala. Nisi ti čovek, pa da moraš baš o svemu da brineš da bude moralno, ti si političar.
Ima li političar pravo da bude čovek, da ima emocije, da bude pošten, častan, da vodi računa o tuđim interesima?
— Ima pravo, ali to je jako teško uskladiti jer ste uvek nekog povredili. Problem političara je što uvek brinu o većini. Neko da bi ponovo imao većinu, neko zato što ga je izabrala većina, pa iako ne misli više da ide na izbore, duguje većini koja ga je izabrala. Svi znaju da, izuzev nekakvog korektnog odnosa prema manjini, manjina ne stvara obavezu prema političaru, jer je manjina poražena jer ta ideja nije dobila većinu. Uvek morate da mislite o onome ko vas je izabrao i o njegovim interesima. Nije to samo partija. Ne može partija da kaže, kada dobije dva miliona glasova, da su svi članovi partije. To su ljudi koji su podržali ideje partije.
Predsednik nema nijednog člana, a dobije dva miliona glasova ljudi koji su ga podržali i mora svoje ideje da sprovede u delo. Ne sme da odustaje od njih. Mora da ima veliki, ozbiljan razlog, promenu okolnosti, da bi izneo neki nov stav za koji nije tražio podršku na izborima, ili ide na izbore da proveri taj svoj stav. Nije dobro da se vanrednim izborima proverava onaj ko je jak. Uvek je dobro imati izbore, i da sam danas u opoziciji, ja bih rekao da hoću izbore.
Ovih dana se mnogo govori o mogućem ulasku Srbije u EU, koja je danas izdeljena bodljikavim žicama, u kojoj postoje države prvog i drugog reda. Gde je naše mesto u njoj?
— Ne znam koliko će Evropa i Rusija ostati pri stavu da je za njih potpuno prihvatljivo da budemo prijatelji i sa jednima i sa drugima. Naše članstvo u EU je nužno i uzrokovano je našim geografskim položajem. Mi smo okruženi zemljama koje su u Evropskoj uniji i popuno je besmisleno da ostanemo izvan te organizacije kad ni za jednu drugu nismo fizički vezani. Naš narod je tradicionalno okrenut Zapadnoj Evropi, tu traži posao, školovanje, tu mu je oslonac za veliko napredovanje koje može da ostvari preko Atlantskog okeana. Naše veze sa Zapadnom Evropom datiraju još od Obrenovića, veoma su jake već više od sto godina.
Naše bratske i prijateljske veze sa Rusijom su starije od veza sa Zapadnom Evropom i nikada ne bih mogao da prihvatim da jedan od ta dva moja prijatelja dođe i kaže: ako hoćeš da ti ja budem prijatelj, onaj drugi mora da ti bude neprijatelj. To kod nas u Srbiji ne može da prođe. Prijatelj ne može da mi bira prijatelje. Sam biram prijatelje, a neprijatelji me izaberu. Zbog toga mislim da to moramo da očuvamo, i stav Ruske Federacije je veoma korektan, jer smo u poslednjih godinu dana neprekidno morali da tražimo pomoć od ruske diplomatije i da nas ona štiti od nekih mera koje su protiv nas predlagale države-članice organizacije u kojoj mi želimo da budemo.
Zar to nije malo šizofreno? Hoćemo u Evropu, a Rusija nas brani od Evrope?
— Ne, jer kada kažemo šizofreno, to bi trebalo da bude nešto bolesno, a ovo je prirodno stanje stvari. Prirodno stanje stvari države koja ne želi da pripada bilo kome. Ako pratite istoriju posle Drugog svetskog rata, istoriju Jugoslavije, koja je za mene tada bila kao Srbija, to je bila ta politika. Verovatno bismo još više napredovali ekonomski i industrijski da smo se tada opredelili ka Zapadu. Ali, kako je to bilo moguće? Jednostavno, Rusija je bila na našim granicama, zemlje Varšavskog pakta su bile na granici sa Bugarskom. Imali smo veoma veliku klirinšku razmenu sa Rusijom, imali smo i sa Zapadnom Evropom, ali Rusija je tada bila naše najveće tržište, naš najveći snabdevač sirovinama, energijom, rudom.
I dan-danas Rusija je naše najveće tržište, bilo bi dobro kada bismo to mogli da iskoristimo i kada bismo imali masovne proizvođače. A mi nemamo robu ni za jedno tržište, pa ni za rusko, i onda se nekome učini — pa šta će nam Rusija kada nemamo veliku spoljnotrgovinsku razmenu sa njom? Pa šta smo to ponudili Rusiji osim 10.000 automobila bez carine? Šta smo ponudili Rusiji, a da ona nije kupila?
Šta mi možemo da izvezemo u Rusiju, a da to već ne radimo?
— Mislim da Moskva i Podmoskovlje za mesec dana potroše našu celokupnu godišnju industrijsku proizvodnju. Naš problem je što smo pozatvarali fabrike koje su u Rusiji brend i koje pamte ljudi koji danas vode Rusiju. Nije se toliko izvršila smena generacija da niko ne zna šta je „Simpo“, šta je „Geneks“, naše ogromne građevinske firme koje su bile tamo, a mi smo to sve nekako pozatvarali i nismo iskoristili šansu. To je počelo još u vreme DOS-a, nije došlo toliko investitora koliko sam mislio da će doći zbog slobodnog ruskog tržišta. SFRJ je još 1998. godine sklopila takav sporazum o slobodnom tržištu koji dugo nije bio ratifikovan. Uvek smo imali povoljnost ruskog tržišta i uz svu ovu krizu u Evropi, mislio sam da će biti mnogo više firmi koje će hteti da ulože u Srbiju, ali toliko da 51 posto bude srpski proizvod, da bi mogao da ode na rusko tržište. Ali, to se nije ostvarilo u meri u kojoj sam očekivao da će biti ostvareno. Videćemo kako o tome danas razmišlja Ministarstvo privrede, kakve kontakte ima.
Za poljoprivredu nam nedostaje dobra organizacija — mi ne možemo da izvezemo ni ono što imamo…
— Ako dođu prekupci i nakupci koji otkupljuju za Ruse, te godine se isplati prodati šljivu. Ako ne dođu, sve ode u rakiju, koju takođe ne možete nikome da prodate pa stoji po podrumima. Ali, to treba organizovati, ne može da ide šleper od sela do sela i jedva da nakupi pun šleper trešanja ili višanja da bi ih odvezao u Rusiju. To mora da se radi organizovano, oko toga treba da se angažuje mnogo više ljudi koji se u Srbiji bave poljoprivredom. Jednostavno, taj tip kapitalizma u kome se nalazimo prepušta svima da se sami snalaze, i mi svakog ko dospe u krizu uputimo na stečaj. U poljoprivredi seljak ne sme da bude prepušten tržištu, jer današnje tržište je delić tržišta EU, iz koje mi sve uvozimo bez carine, pa sad retko možemo da nađemo čak i srpske mlečne proizvode. Naš seljak svake godine strepi od toga šta da poseje i šta će ove godine imati dobru cenu.
Naravno, govori se i o GMO poljoprivredi, koja će nam verovatno poglavljem o poljoprivredi biti postavljena kao uslov. Ja moram da upozorim građane da nas to čeka, pa kako ćemo to da rešavamo… Uvek treba rešiti tako da većina građana s tim bude saglasna.
Prvi i drugi deo intervjua možete pročitati ovde: 1. deo, 2. deo
