„Ja sam Kurd, imam dva brata. Moj otac je automehaničar. U Adijamanu sam upisao fakultet, ali sam ga u aprilu 2015. godine napustio“, kaže Mahmut Gazi Tatar na početku intervjua.
Volontirao je u izbegličkom kampu u svom gradu kada je, po sopstvenom priznanju, upoznao izvesnog Ahmeta K.
„Pod njegovim uticajem sam počeo da obavljam namaze. Nakon što je naš posao u kampu bio završen, dugo se nismo videli. Onda smo se slučajno sreli u centru grada, počeo sam da pohađam časove Kurana u njegovoj kući. Ahmet mi je pet meseci predavao osnove muslimanske vere“, priča on i nastavlja:
„Na obuku smo uvek dolazili odvojeno, nismo se sretali sa drugim članovima grupe van ove kuće. Ahmet je pričao da je DAEŠ jedinstvena prava organizacija, da ona formira Islamsku državu širom sveta i da će uskoro sve zemlje postati kalifat DAEŠ-a“.
Policija je za njegovim „profesorom“ uskoro raspisala poternicu i zato je, kako kaže, odlučio da napusti grad i pridruži se DAEŠ-u u Siriji.
I pristao je da ode. U tome mu je pomogao čovek pod nadimkom Švercer, koji ga je odvezao na tursko-sirijsku granicu.
„Sa još sedamnaest muškaraca (od 17 do 50 godina starosti) prešli smo granicu, na kilometar od turskog prelaza Karkamiš. Nismo sreli nijednog turskog vojnika. U Siriji nas je dočekao član DAEŠ-a Abu Bakr. Posle nekoliko dana pridružilo nam se još desetak ljudi, a onda smo otišli u kamp za obuku koji se nalazio pet kilometara od granice. U kampu smo pohađali vojnu obuku i časove Kurana. Članovi DAEŠ-a su nas pitali da li želimo da postanemo šehidi, ali ja sam odbio“, kaže on.
Oni koji pristaju, za pola godine prolaze intenzivnu versku obuku, a pošto je on odbio, njegova obuka je trajala 70 dana.
„Nekoliko puta su dolazili ljudi iz Turske da nas provere. Oni nisu imali brade i nisu bili članovi DAEŠ-a“, dodaje on.
Kada je obuka bila završena, dobio je dozvolu da telefonira majci, a ona ga je zamolila da se vrati kući.
„Tada sam počeo da plačem. Ali DAEŠ nikome ne dozvoljava da se vidi sa porodicom prvih šest meseci nakon učlanjivanja u ovu grupu“, napominje on.
Seća se da su komandanti govorili da DAEŠ nema nameru da napadne Tursku.
„Ako sam dobro shvatio, u redovima ove organizacije ratuje oko hiljadu turskih građana.
Tokom obuke, u maju 2015. godine, jedan od naših komandanata, Abu Talha, ispričao nam je da njegova organizacija Turskoj prodaje naftu. Prema njegovim rečima, ove pare su pomogle da se reše mnoge finansijske poteškoće. Abu Talha je, takođe, rekao da se nafta prodaje uz posredovanje turskih biznismena, mada nije pominjao imena“, priča on.
DAEŠ je svakodnevno slao u Tursku naftu, lož-ulje i benzin u cisternama. A zauzvrat iz Turske i arapskih zemalja redovno su primali raznovrsnu robu, tvrdi on.
Njegovi komandanti nikada nisu pridavali značaj činjenici da Amerika bombarduje njihove položaje, jer su smatrali da to rade kako bi se stvorio privid vazdušne kampanje. Mahmut kaže da su komandanti govorili da spremaju teroristički napad koji bi bio razorniji od onog 11. septembra 2001. godine.
U junu su Mahmuta zarobile Kurdske narodne zaštitne jedinice i on se trenutno nalazi u zatvoru na teritoriji koju kontrolišu ove snage.
„Žao mi je što sam pristupio DAEŠ-u, ali za žaljenje je sada kasno. Ukoliko me Zaštitne jedinice budu izručile u zamenu za svoje zarobljenike, pripadnici DAEŠ-a će me ubiti zbog toga što sam pričao o njima. S druge strane, ne mogu da se vratim u Tursku — završiću u zatvoru jer sam postao član DAEŠ-a. Nadam se da niko više neće praviti greške poput one koju sam ja napravio. Neka razmisle još jednom, dok ne bude kasno“, poručuje Mahmut.
