Godina je počela pobedom Sirize na izborima u Grčkoj a završila se uspehom Podemosa, partije koja je španski pandan nove grčke levice. Njihovi lideri, Aleksis Cipras i Pablo Iglesijas, pripadaju generaciji političara, sociologa, ekonomista između 35 i 45 godina koji menjaju evropski politički pejzaž.
Nije slučajno što njihove ideje najviše napreduju na jugu Evrope. Grčka, Španija, Portugalija, pa i Francuska i Italija najviše su pogođene ekonomskom krizom koja je 2008. godine počela u SAD i proširila se na ceo svet.
Urušavanje ekonomija u ovim zemljama je dovelo njihove vlade u politički ćorsokak. Pokazalo se da su tradicionalne partije, bilo sa levice bilo sa desnice, nesposobne da pronađu izlaz. Razlaz političkih elita i glasača u ovim zemljama se produbljuje iz godine u godinu, na šta ukazuje i sve manja izlaznost na izborima. Nezadovoljstvo je poraslo ne samo prema elitama, ili „kastama“, kako ih naziva Iglesijas, već i prema politici evropskih institucija u kojima njihovi predstavnici odlučuju o sudbini petsto miliona Evropljana.
Ovo nezadovoljstvo se na ulicama španskih gradova izlilo na masovnim demonstracijama 2011. godine protiv neoliberalne politike i mera štednji evropskih vlada. Plodove ovog gneva danas ubira Podemos, partija čiji su lideri učestvovali u pobuni „revoltiranih“ (indignados), evropskom pandanu američkog pokreta „Okjupaj Vol strit“.
Kao i Sirizi, i Podemosu su prišli ljudi koji nikada nisu bili deo sistema. Vođe ovih pokreta često dolaze iz univerzitetskih sredina — Janis Varufakis, jedan od harizmatičnih lidera Sirize pre razlaza sa Ciprasom, profesor je ekonomije na univerzitetu, Iglesijas predaje na fakultetu političkih nauka u Madridu. Uporedo sa akademskim radom posvetili su se političkom aktivizmu koji je od mladalačkog bunta izrastao u ozbiljnu političku alternativu.
Iglesijas, za koga je građanska neposlušnost legitimni oblik političke borbe, rešio je poput Ciprasa, sa kojim je u prijateljskim odnosima, da borbu vodi unutar sistema, a ne van njega.
Ideja je da se razbije dvopartijski sistem koji dominira u Evropskoj uniji, u kojoj se smenjuju uvek iste socijaldemokratske i konzervativne snage, sa težištem na konzervativcima. Razlika između ovih tradicionalnih partija je vremenom postala tako mala da politike koje predlažu liče jedna na drugu.
Ove politike se usklađuju u Briselu, pod snažnim vođstvom Nemačke, čiji su model štednje pod kontrolom međunarodnih finansijskih institucija prihvatile ostale članice.
Novi evropski lideri govore da je drugačija politika moguća. Njihov uspeh, uprkos gušenja Grčke od strane Nemačke, pokazuje da im se veruje, da postoji svest da je u pitanju borba Davida protiv Golijata, ali da njihovo vreme tek dolazi.
Oni označavaju povratak politike, borbe ideja, suprotno logici neoliberalizma koji je politiku sveo na „tehnička pitanja“ kojima se bave „eksperti“. Kriza Evropske unije je, smatraju, rezultat neoliberalne ideologije i dubokog nepoverenja u demokratiju. Ovo nepoverenje proizilazi iz samog sistema odlučivanja unutar evropskih institucija, u kojima se automatski sprovode odluke finansijskih institucija poput Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke, simbola ove ideologije.
Političari poput Iglesijasa, Ciprasa i Džeremija Korbina u Velikoj Britaniji traže nove mehanizme i nove institucije koje će sprečiti da se nastavi dalja koncentracija kapitala i produbljivanje nejednakosti.
Njihova pojava daje nadu da je alternativa moguća i da evropske elite nisu večne.
