Odluka je zvanično doneta 10 dana nakon što je na redovnom sastanku predstavnika zemalja–članica OPEK–a, na insistiranje Saudijske Arabije, odlučeno da neće biti smanjivanja proizvodne kvote od 31,5 miliona barela dnevno — koliko OPEK trenutno proizvodi — i nedelju dana nakon što je cena barela sirove nafte tipa „brent“ za januarske isporuke pala na 38,04 dolara za barel, što je nivo poslednji put zabeležen 31. decembra 2008. tokom globalne finansijske krize, a cena američke „lake“ nafte za isporuku u januaru pojeftinila na 35,80 dolara za barel, što je poslednji put zabeleženo u februaru 2009. godine.
Na prvi pogled odluka Vašingtona je kontraproduktivna, jer sa njihovom ponudom cena na svetskom tržištu, koje je i inače „prebukirano“, može samo da pada. Ovakvu odluku Amerikanci su, doduše, mogli doneti i ranije jer proizvodnja nafte u SAD od maja postupno opada, a broj aktivnih bušotina je u roku od godinu dana pao sa 1.030 na 545. Pritom, SAD su napunile svoje rezerve.
Odluka o tome da se dugoročno i bukvalno uključe u obračun sa Rusijom na tržištu energenata je politička, jer na ekonomskom planu teško da će profitirati. Pogotovo što se sa njihovim plasmanom može očekivati i dalje pojeftinjenje sirove nafte.
SAD su do sada samo dirigovale drugima, pre svega Saudijskoj Arabiji, da ne smanjuju proizvodnju nafte kako bi „crno zlato“ što više pojeftinilo, sve radeći kako bi smanjile prihode u ruski budžet i tako povećale efekat ekonomskih sankcija koje su prošle godine dogovorile i počele da sprovode u saradnji sa EU.
Dugoročno, SAD svakako imaju političkih interesa da prodaju sirovu naftu, čak i ako ona još pojeftini.
„SAD su napunile i prepunile svoje rezerve iračkom i libijskom naftom. I dalje imaju njihovu naftu i to im daje mogućnost da kontriraju Rusiji, ali i Iranu“, kaže profesor doktor Ozren Ocić sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Univerziteta u Beogradu.
Iran je, da podsetimo, najavio da će udvostručiti izvoz nafte, na dva miliona barela dnevno, odmah nakon ukidanja sankcija. Ako nafta na svetskom tržištu pojeftini Iran će manje zarađivati.
Ta strategija funkcioniše po principu „Nek komšiji crkne krava“ i mogla bi se, naravno, kreatorima oteti iz ruku i kao bumerang vratiti i, naravno, osvetiti. Jer, multinacionalne naftne kompanije, među kojima su, naravno, i američke, već knjiže gubitke, smanjuju istraživanja i zatvaraju bušotine. Petrolejsko blagostanje je počelo da „presušuje“ zbog pojeftinjenja nafte, što je zabrinulo čak i Norvežane, koji razmišljaju da otvore svoje fondove koje su godinama stvarali od prodaje nafte. A kritično je i Saudijskoj Arabiji, koja, takođe, već oseća posledice svoje politike nesmanjivanja proizvodnje nafte i priprema reformu svoje ekonomske strategije, kako bi smanjen prihod od prodaje nafte podnela što bezbolnije.
Pojeftinjenje nafte i gasa se, svakako, odrazilo i na ruski budžet, koji se umnogome puni prodajom tih energenata.
Međutim, odluka američkog Senata i potpis Baraka Obame na dokument kojim se daje „zeleno svetlo“ na izvoz nafte ne znače apriori ni da će SAD automatski izaći iz krize ni da će Rusi dodatno izgubiti.
Jer, SAD su i do sada mogle da izvoze naftne derivate, doduše u ograničenim količinama, ali kvalitet goriva iz američkih rafinerija ne odgovara evropskim „evro 5“ standardima. Takođe, treba imati u vidu da je u Evropi zbog smanjene potražnje zatvoreno više od deset rafinerija.
Da bi se uključila na evropsko tržište Rusija je najavila modernizaciju svojih rafinerija, a počela je i širenje u Evropi („Lukoil“, „Gaspromnjeft“), pa je tako u Srbiji „Gaspromnjeft“ modernizovao rafineriju u Pančevu i najavljuje dodatno ulaganje, kako bi derivati iz nje bili konkurentni na evropskom tržištu, a najveća ruska naftna kompanija „Rosnjeft“ pregovara sa Kinom o većem učešću kineskih kompanija u istraživanju i proizvodnji nafte i gasa u ruskim vodama Arktika.
Treba, takođe, imati u vidu i da zemlje, veliki proizvođači nafte na Bliskom i Dalekom istoku, takođe, najavljuju gradnju modernih rafinerija, kako bi izvozom derivata bar ublažile minuse u poslovanju zbog pojeftinjenja nafte. U tu utakmicu uključuje se i Iran, koji je još 2008. godine najavio da planira gradnju čak sedam novih rafinerija. Iran je, inače, i pored sankcija izvozio naftu velikim kupcima, poput Kine i Japana.
SAD će, dakle, za plasman svoje nafte na svetskoj pijaci imati veliku konkurenciju. Tržište, ipak, ne funkcioniše onako kako političari zacrtaju. Ostaje da se vidi hoće li ova nova ofanziva SAD u ratovanju za naftu i oko nafte pomoći da svet prevaziđe ekonomska krizu ili će se ona još produbiti i „pojesti“ svoje kreatore.
Jer, SAD i Saudijska Arabija, koje pretenduju da u potpunosti zavladaju globalnim naftnim tržištem, mogle bi da upadnu u sopstvenu petrolejsku zamku.
