Međutim, zvanje privatizacionog savetnika do danas je ostalo zavijeno velom tajne.
U prvim godinama tranzicije od njih je stvarana fama, kao da su mistici, sveštenici nove, neoliberalne ideologije koja je zahvatila Srbiju. Mediji su bili prepuni priča o uspešnim mladim ljudima koji su otišli iz Miloševićeve sankcijama i bombardovanjem razorene države, završili visoke škole na Zapadu i počeli novi, uspešan život u inostranstvu. Dolazili su potom u svoju otadžbinu nasmejani, šireći novu energiju i novu ideologiju. Međutim, ostalo je napoznato čime se ti ljudi u stvari bave?
A zapravo, u poslu privatizacionog savetnika nema nikakve tajnovitosti. Naprotiv. Zadatak privatizacionog savetnika je da proceni tržišnu vrednost firme, odnosno njenu fer vrednost, i da pomogne u obaveštavanju i približavanju velikog broja potencijalnih kupaca kako bi privatizacija uspela, kaže glavni urednik nedeljnika NIN i ekonomski analitičar Milan Ćulibrk.
Ono što takođe zaokuplja javnost jesu i provizije privatizacionih savetnika, koje ponekad dostižu i vrtoglave vrednosti.
„O provizijama se pregovara, i privatizacioni savetnik se bira i po tome koliku proviziju traži. Dakle, kada se raspiše tender za privatizacionog savetnika, osim onoga što se od njega očekuje — da pomogne u prodaji preduzeća koje se namerava privatizovati — jedna od bitnih ocena je i provizija koju traži za taj posao“, kaže Ćulibrk.
Milan Kovačević, i sam konsultant za strana ulaganja, kaže da se svi konsultanti trude da što više naplate posao. Prema njegovim rečima, važnije je pitanje kako se dolazi do savetnika, a do njega se može doći u direktnim pregovorima i tada je cena viša, a ako se raspiše međunarodni konkurs, cena se može smanjiti u konkurenciji više konsultantskih kuća. Kovačević za primer uzima nedavno završen tender za prodaju „Telekoma“, za koji kaže da je bio prilično netransparentan, jer se ne zna zašto je izabran privatizacioni savetnik koji je izabran i kako se došlo do cene.
„Uvek je nekome ko nešto radi prijatnije da radi netransparentno, jer ako uspe, on će to lako učiniti transparentnim i pohvaliti se, a ako ne uspe, onda je jako dobro što nije transparentno, pošto se onda neće ni saznati da je on pogrešio“, kaže Kovačević.
U mnogim državama, nastavlja Kovačević, a naročito kod nas, izvršna vlast voli netransparentnost i potreban je društveni uticaj kako bi se došlo do više transparentnosti. U slučaju „Telekoma“, mišljenja je Kovačević, čak je došlo i do nazadovanja, jer je prethodni pokušaj privatizacije bio transparentniji.
U poslovima privatizacije očito je potrebno odrediti meru između javnog interesa i interesa zainteresovanih strana. Za Kovačevića, termin „javni interes“ je komplikovan pojam, jer pod ovaj termin se može podvesti sve.
„Prosto ne znam šta ne bi spadalo u javni interes, tako da ne bi valjalo generalno reći da je javni interes uvek razlog da ne mora biti transparentno. Javni interes je kod nas čak stavljen i u Ustav, kada se može postupati malo drukčije, mimo ostalih pravila. Ali, po mom mišljenju, ništa ne bi smelo da bude javni interes, do nekog razumnog stepena, da javnost zna kako se postupa“, kaže Kovačević.
Šta god da radi država, bilo da kupuje ili prodaje, ona radi na teret ili u korist građana — ako u transakcijama prolazi loše, to ide na teret poreskih obveznika, a ako prolazi dobro, to je u korist svih građana, zaključuje Kovačević.
Da je potrebno naći ravnotežu između interesa javnosti i interesa kompanija zainteresovanih za privatizaciju preduzeća slaže se i Milan Ćulibrk. Ponekad je u interesu uspešne privatizacije da se detalji ne iznose u javnost, ali ponekad javnost mora biti obaveštena o osnovnim stvarima o kojima se radi, smatra Ćulibrk.
„Ono najgore jeste kada privatizacija ne uspe, kada se tender završi neuspešno, kao što se to desilo sa ’Telekomom‘, a da mi ne znamo koliko je to sve koštalo, da li je privatizacioni savetnik uradio sve što je bilo u njegovoj moći da tender uspe i tako dalje“, zaključuje Ćulibrk.
Ljudi su skloni da mistifikuju zanimanja kojima se bave, ali u slučaju privatizacionog savetnika, kako smo videli, velom tajne nije prekriveno samo zanimanje, već i nešto drugo. A to je određivanje prave vrednosti tog posla i njegova transparentnost.
A upravo je transparentnost bolna tačka privatizacionih savetnika. Što su poslovi tajniji, oni se bolje osećaju. Međutim, pravne države ih sankcionišu na najsuroviji način. Tako je, na primer, otkriveno da je aktuelni privatizacioni savetnik Vlade Srbije za „Telekom“, „Lazard“, još devedesetih godina prošlog veka bio umešan u niz finansijskih skandala u SAD, a nedavno i u Španiji.
Postavlja se pitanje zašto Vlada Srbije bira jednu takvu firmu za privatizacionog savetnika? Ekonomista Branko Dragaš kaže da su konsultantske kuće koje se tim poslovima bave u svetu već odavno kompromitovane zbog onoga što su radile u Istočnoj Evropi.
„Svi privatizacioni savetnici obično su stavljeni u službu vladajuće garniture i tajkuna i kriminalaca koji učestvuju u privatizaciji. Osnova svega je da se otme imovina od građana i države tako što se procenom kapitala njegova vrednost umanjuje nekoliko desetina puta. Tako je hektar zemlje u Vojvodini proračunavan na 200 evra, a prodavan za 10.000 evra“, kaže Dragaš.
Dragaš navodi i primer privatizacionog savetnika za RTB Bor, koji je 43 stranice teksta naplatio 2.200.000 evra. Osnovna delatnost privatizacionih savetnika, kaže Dragaš, jeste pljačka države i manjinskih akcionara. Prema njegovim rečima, veliki je uspeh javnosti što je privatizacija „Telekoma“ propala, jer firme poput PKB, „Aerodroma Beograd“ i „Elektroprivrede Srbije“ neće moći da budu privatizovane po principu po kome je privatizovana većina srpske privrede.
