Vest da je žena, prvi put u kratkoj istoriji Saudijske Arabije izabrana u veće mekanske provincije, prostrujala je svetskim medijima kao da se radi o revoluciji. I sami izbori su novost za pustinjsku monarhiju kojom vlada jedna mnogobrojna porodica i čiji je politički sistem još uvek nepoznanica, baš kao što je vekovima Orijent bio zagonetka za Zapad.
Salma bint Hizab el Otejbi postala je, htela — ne htela, simbol reformi konzervativne monarhije, i šta će uraditi po pitanju unapređenja ljudskih prava u zemlji ne zavisi samo od nje, već i od iskrene želje porodice Saud i konzervativne uleme koja je podržava da se odrekne dela vlasti. A po svemu sudeći, te želje nema.
Jer da želja postoji, u Saudijskoj Arabiji bi odavno bilo uvedeno opšte pravo glasa, a ženama bi, na primer, bilo dozvoljeno da voze automobile. Odnosno, reforme bi bile izvedene od početka, ne bi bile sporadične i, malo je reći, spore.
Sporost u sprovođenju društvenih reformi karakteristika je totalitarnih društava, a takvo je saudijsko. Vlasti se po pravilu nadaju da će protok vremena oslabiti želju građana za reformama i zato ih sporadično iznenade, kao kada saudijski režim dozvoli lokalne izbore, pa posle trećih dozvoli i ženama da glasaju i budu birane.
U poslednjih nekoliko godina, pošto je izveden demokratski eksperiment poznat kao „arapsko proleće“, Saudijska Arabija neplanirano se našla na udaru kritičara zbog kršenja ljudskih prava. Međutim, to nije sprečilo saudijske vlasti da osude blogera Raifa Badavija na deset godina zatvora, hiljadu udaraca bičem i novčanu kaznu zbog vređanja islama.
Nedavno je saudijski sud osudio na smrt palestinskog pesnika Ašrafa Fajada zbog otpadništva od vere. On je navodno pohulio islam u jednoj svojoj zbirci pesama pre deset godina.
I kako se tu uklapa novoizabrana članica mekanskog veća i unapređenje ženskih prava? Nikako, osim kao kozmetički potez režima da zamaže oči domaćoj i svetskoj javnosti. Na kraju, Salma će ispasti žrtva, jer neće moći da ispuni očekivanja, odnosno unapredi prava žena, a sa druge strane, konzervativna ulema će je osuđivati zato što to pokušava. I tako će saudijska porodica i dalje biti na vlasti, nafta će i dalje nesmetano teći prema Zapadu, a s vremena na vreme pojaviće se neki kritički tekst o kršenju ljudskih prava.
Sa druge strane, Iran je na zapadu prokažen i često kritikovan zbog situacije u ljudskim pravima, iako, kada ga uporedimo po tom pitanju sa Saudijskom Arabijom, predstavlja kolevku demokratije. Zakonodavna i sudska vlast biraju se na izborima, postoji partijski sistem, ženama je dozvoljeno da voze automobile. Ograničenja naravno postoje, ona su u skladu sa šerijatom, ali su daleko manja nego u Saudijskoj Arabiji.
Ovo proizilazi iz prirode dva vladajuća politička i verska koncepta — sune u Saudijskoj Arabiji i šiije u Iranu. Dok suna važi za statički, konzervativni princip koji nastoji da zaustavi vreme i u kome se svaki napredak smatra štetnim i ravan jeresi (istoričarima su dobro poznati otpori prihvatanju tehničkog napretka u Saudijskoj Arabiji u prošlom veku), šiija je dinamički princip, koji se oslanja na tradiciju, ali na napredak ne gleda popreko.
Zato u Saudijskoj Arabiji neće biti istinskih reformi i napretka dok ova zemlja ne izmeni temelje na kojima je zasnovana, a ona to neće učiniti; štaviše, putem pomaganja terorista i ekstremnih islamističkih pokreta, ona ih i izvozi. A zemlja u kojoj vreme stoji ne može se menjati.
