Kada je pre dva dana u intervjuu „Danasu“ („Optužbe da SAD želi nestabilan Balkan su ruska propaganda“) američki ambasador u OEBS-u Danijel Bajer rekao da „Sjedinjene Američke Države imaju jasnu politiku da podržavaju nastavak konsolidacije na Balkanu“, da „ohrabrujemo obe strane da nastave postizanje napretka u razgovorima“ Beograda i Prištine, da je želja SAD da se „učvrsti regionalna stabilnost“… nije izgovorio ništa posebno novo, a naivnijima među nama mogao je da zazvuči i kao osoba sa plemenitim namerama kojoj na srcu naročito leži naša dobrobit. U čemu se pak može naslutiti i zaključak da svako protivljenje američkoj politici zapravo predstavlja samoubilačko protivljenje toj našoj dobrobiti koja, je l‘, i čini srž američke politike.
Ali naravno da nismo naivni. I da smo, posle svih neveselih iskustava u poslednjih četvrt veka, i te kako skloni sumnji u američke dobre namere. A pravilno iščitavanje Bajerovih reči — i ne samo Bajerovih, on je tek povod za ovu priču — ove će sumnje i dodatno potvrditi. Potrebno je, samo, razumeti ovaj rečnik američke hegemonije u kome su američki interesi sakriveni iza formulacije koje u normalnoj komunikaciji označavaju nešto lepo, korisno i pozitivno.
Dvema svojim rečenicama sâm nam je Bajer dao ključ za razumevanje ovog iskrivljenog novogovora, orvelovskog u svojoj suštini. „SAD će nastaviti da na budućnost Balkana gleda kao na svoj nacionalni interes i da zajedno sa narodima Balkana nastavi napredak u dobrom upravljanju i učvršćivanju regionalne bezbednosti“, kazao je Bajer. I: „Očigledno je da će odluka NATO-a da pozove Crnu Goru u članstvo učvrstiti regionalnu bezbednost“.
Šta sve ovo zapravo znači? Znači da će Balkan biti opisivan pozitivno, kao stabilan i bezbedan, samo ako je ustrojen u skladu sa američkim nacionalnim interesom. Dakle, ako je pod američkom dominacijom u okviru NATO pakta. Stabilnost i bezbednost, „nastavak konsolidacije na Balkanu“, otuda imaju značenje uspostavljanja američke dominacije nad Balkanom.
„Ohrabrujemo obe strane da nastave postizanje napretka u razgovorima“ Beograda i Prištine? Ohrabrivanje je, naravno, vršenje pritiska, a napredak u razgovorima — makar što se Srbije tiče — nije ništa pozitivno kao što izgleda, iz prostog razloga što se napredovati ima samo do konačnog i formalnog srpskog priznanja nezavisnosti Kosova. O tome, uostalom, sasvim uverljivo svedoče i depeše američke diplomatije koje je objavio Vikiliks.
„Međusobno priznanje je cilj“, navodi se, na primer, u depeši pod oznakom 10BRUSSELS85.
Kad smo kod Vikiliksa i američkih diplomatskih depeša, i one nam — pored svih ostalih zaista dragocenih informacija — pružaju važan uvid i u razumevanje tog američkog novogovora kojim se imaju prikriti njihove prave namere, čineći ih prihvatljivima. Kao što je proces dijaloga Beograda i Prištine samo prihvatljivo ime za proces pristajanja Srbije na nezavisnost Kosova, tako je i, recimo, proces reformi naše vojske samo prihvatljivo ime/maska/mamac naivnima za podvođenje srpske vojske američkom interesu, što uostalom sasvim jasno otkriva depeša 06BELGRADE842, koja eksplicitno navodi da reforma srpske vojske treba da bude u skladu sa „našim (američkim) interesima“ (u čemu je, uzgred, jedan od ozbiljnijih problema — „najvećih izazova“ — predstavljala „promena stanja svesti srpskih oficira“).
Imajući to u vidu, olakšan je i prevod epiteta dodeljenog, primera radi, nekadašnjem ministru odbrane Draganu Šutanovcu, koji je opisan kao „reformski orijentisan“. Čime je on zaslužio ovu pohvalu, to jest, šta ona zapravo znači? Depeša 07BELGRADE879: „Šutanovac je rekao ambasadoru da je njegova misija da ’pripremi srpske oružane snage za ulazak u NATO‘“. Depeša 10BELGRADE324: „Ministar odbrane Dragan Šutanovac, poznat po svom pro-NATO stavu, javno je oslikao NATO u prijateljskim bojama, zagovarajući bližu saradnju i govoreći da ’NATO više nije neprijatelj Srbije‘…“
Nasuprot njima, bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica opisivan je negativno, kao „težak“ i „potpuno nefleksibilan“, ne zato što je zaista takav već zato što nije pristao da saučestvuje u ispunjavanju američkih interesa u vezi s Kosovom i Metohijom (depeša 06BELGRADE1160: „Premijer je dosledan; on se nikad nije pokolebao u tvrdnji da nikada neće prihvatiti nezavisno Kosovo“), opet, za razliku od bivšeg predsednika Borisa Tadića koji je „bio mnogo bolji“ (06BELGRADE1202), razume se, zato što je „pružio uveravanje da je u sebi obradio i prihvatio neizbežnost nezavisnosti kao ishoda…“
Ne važi ovaj obrnuti govor samo u Srbiji. Koliko li je samo paradoksa sadržano u tome što se jedna obična politička partija, kakva je Nacionalni front Marin le Pen u Francuskoj, redovno naziva ekstremnom desnicom, dok se oni koji se u Siriji oružjem bore protiv legalne vlade nazivaju umerenom opozicijom. Negativna konotacija za jedne i pozitivna za druge, očigledno, zavise isključivo od stepena njihove (ne)spremnosti da se bore za američki interes. I to je i jedini pravi način za tumačenje američkih diplomatskih i javnih poruka. Sve drugo nas dovodi u ozbiljnu zabludu, u opasnost da poverujemo da se Vašington bori za opštu dobrobit umesto, i isključivo, za sopstveni interes. I to nije ruska propaganda, nego najpreciznija dijagnoza rečnika američke hegemonije, koji predstavlja najsofisticiraniji oblik propagande s kojim je svet dosad imao imao prilike da se suoči zato što puki američki interes proglašava za opšte dobro.
