Kašalj, ljubav i sirotinja se ne mogu sakriti, ma koliko se trudili. Pored ove tri životno dokazane maksime, postoje i tri pravila koja važe poodavno: dnevne novine moraju da se pojave na kioscima, porez mora da bude plaćen i svako ko se rodio mora i da umre.
Kad je konkretno o državi Srbiji reč, plaćanje poreza se — kao najvažnije pravilo — najmanje poštuje. Da ne ulazimo u to da porezi moraju biti manji, a od ovih u Srbiji znatno manji, ali svakako moraju biti plaćeni — jer je to najveći dokaz patriotizma.
Pored ove stavke, postoji još jedna višedecenijska „inovacija“ u Srbiji koja se može uprostiti na — biće nagrađeni svi građani Srbije koji ne poštuju zakone države Srbije. Nagradiće ih ista ta država Srbija. Svi ostali neka teraju kapom vetar ili neka postupe kao nagrađeni. Kad pročitate ovako napisano, stvarno zvuči neverovatno — ali je istinito. Decenijama.
Koliki ti je guber
Tako je i sad Parlament Srbije usvojio, predsednik Srbije potpisao (pa posle izrazio sumnju u potpisano) Zakon o ozakonjenju objekata. Ostalo je, možda, da Ustavni sud, sam od sebe ili ako bude pročitao pismo koje je predsednik Republike poslao resornom ministarstvu i predsedniku skupštine, učini da svi oni koji su poštovali zakon ne ispadnu naivni. Epitet „naivni“ je i preblag, ali namerno nećemo da one koji su sve radili prema propisima ili zbog tih propisa nisu radili ništa, karakterišemo kao budale. Naprosto, oni to nisu, iako ih državne administracije decenijama prave upravo takvima. Tako ispada da svaki onaj građanin Srbije koji na vreme plati komunalne usluge (struja, voda, smeće, infostan…) popunjavanjem uplatnice popunjava i svoju dijagnozu.
Previše smo se naslušali priča, izjava nadležnih, i kukumavki svih onih koji mesecima pa i godinama nisu plaćali potrošenu električnu energiju, pa sad država treba da pomogne tim „nesretnim“ ljudima. Sirotinja je, rekosmo već, vidljiva, pa ne sumnjamo u to da stvarno postoje pojedinci i porodice koje ne mogu da plate struju, ali jedna od najstarijih poslovica naših baka glasi: pokrij se onoliko koliki ti je guber (ponjava, ćebe, jorgan).
Bilo je ranijih godina i predloga da država umanji porez građanima sa malim primanjima koji žive u skupim i velikim stanovima! Da, baš tako. Pazite sad ovo: imaju veliku imovinu u nekretninama ali im je trenutno plitak džep, pa hajde da svi mi doprinesemo da oni reše svoj „problem“. Tako bi oni i dalje imali imovinu ali i plaćene dažbine, a svi ostali samo manjak u ličnom budžetu.
Pre desetak godina je sadašnja potpredsednica vlade, a tada ministarka energetike Kori Udovički na konstataciju da potrošači koji imaju veće stanove neće moći da plaćaju struju po novoj, tada višoj ceni, odgovorila takođe konstatacijom: „Neka prodaju stanove, pa će imati za struju“. Doživela je takav odijum javnosti, kao da je nekog ubila, suštinski je rekla surovu realnost: ako nemaš dovoljno za stan od 80, 100 ili 300 kvadrata, prodaj ga, pa ćeš imati za stan od 50 kvadrata.
Država nije Crveni krst
Svako mora da plaća svoje račune. Kad bi ih svi plaćali, i kad bi to radili redovno, ti računi bi bili manji. To je, naprosto, zakon brojki. Ovako ko plaća — plaća previše, a ko ne plaća — neće ni plaćati.
Država, tačnije njene administracije, prečesto se u isto vreme ponaša kao organizacija Crvenog krsta i kao dželat za sve one koji se drže propisa.
Tako će sad svaki građanin koji nije poštovao propise i koji je takvim činjenjem nelegalno sagradio 100 kvadratnih metara nekog objekta, platiti državi 5.000 dinara i za cenu dva boksa cigareta biti aboliran od krivičnog dela. Takav je nagrađen, ali na žurku useljenja neće zvati nikoga od sunarodnika koji tako nešto nisu ni pomislili da urade.
U Srbiji postoji 1.500.000 nelegalno izgrađenih objekata. Dakle, država je nagradila većinu vlasnika ovih objekata. A priče i kalkulacije da će se ovoliko i onoliko novca sliti u budžet države su zamajavanje, klanje vola za kilo mesa, i dodatno pravljenje budalama svih nas.
Nagradi prekršioce zakona, pa još i servira kako je to dobro za sve. Ne, to je dobro za režime koji donose takve predloge i usvajaju takve zakone. A donosili su ih svi od demokratskih promena 5. oktobra do danas, jer su se plašili da će biti kažnjeni na izborima zbog drugačijeg poteza.
I sad se neko, možda, pita — a šta je država trebalo da uradi? Da sruši sve te nelegalno izgrađene objekte? A onda, možda, i neko patetično pitanje: zar očekujete da država izbaci ljude na ulicu?
Ne, ne očekujemo to od države. Ne očekujemo ni da ruši sve objekte, ali svakako očekujemo da ruši one koji su na zabranjenim mestima nastali. Od države očekujemo rešenje. To rešenje možda može biti i neka vrsta legalizacije, ali svakako ne sme koštati koliko dva boksa cigareta.
Ovo sadašnje rešenje je destimulisanje svih poštenih građana Srbije i dodatni stimulans za sve one koji iz bilo kog razloga žele da krše zakon.
To što režimi svih ovih godina nisu uspeli da omoguće građanima da rade, zarade i pošteno plate svoje obaveze, problem je samo, i jedino, tih istih režima. A njihov nerad, nehat, neznanje ili ma šta drugo nikako ne mogu plaćati svi ostali građani i poštene platiše. Jednom crta mora biti podvučena. Sve ostalo, pa i ovaj Zakon, guranje je problema, odnosno računa, pod tepih. To će opet, kad-tad, neko morati da plati.
