Ipak, za određeni deo američkog društva crni oblak je potpuno zasenio bilo kakvu nadu. I nije do kraja jasno zašto, prenosi portal „Šta oni kažu o SAD“.
Novi članak ekonomiste Angusa Ditona (inače, dobitnika Nobelove nagrade) i En Kejs našao se u centru pažnje zbog zabrinjavajućih podataka o stopi mortaliteta među odraslim belim Amerikancima. Naime, od 1999. godine mortalitet je u stalnom porastu, dok u drugim zemljama, kao i među ostalim društvenim grupama u SAD, mortalitet opada.
Još veću pažnju izazivaju razlozi tog rasta. Ispada da beli Amerikanci — direktno ili indirektno — ubijaju sami sebe. Zabeležen je veliki broj samoubistava, kao i broj smrti prouzrokovanih predoziranjem, kao i hroničnim oboljenjima jetre, izazvanim prekomernom upotrebom alkohola. To je „već viđeno“, ali u drugim zemljama i u druga doba. Recimo, u Rusiji tokom devedesetih.
Ali, bilo kako bilo, u poslednje vreme objavljeno je nekoliko istraživanja koja pokazuju da se životni vek manje obrazovanih belih Amerikanaca konstantno smanjuje širom zemlje.
Zašto je rast mortaliteta isključivo američki fenomen?
U Sjedinjenim Američkim Državama tradicionalne vrednosti poput religije i porodice imaju mnogo veću ulogu nego u drugim razvijenim zemljama. Recimo, Švedska pruža siromašnim građanima mnogo veću socijalnu pomoć. Osim toga, većina švedske dece se rađa izvan brakova, ali stopa mortaliteta među odraslim je upola manja od američke.
Što se SAD tiče, situacija umnogome zavisi od regije. Recimo, u Kaliforniji i u severoistočnim državama, čiji stanovnici imaju najveća socijalna primanja i slabo poštuju tradicionalne vrednosti, životni vek je duži od životnog veka u takozvanom Biblijskom pojasu, odnosno u oblasti SAD u kojoj religija ima vrlo značajno mesto.
A možda postoji neko drugo obrazloženje, ovoga puta materijalističke prirode?
Šta ako je rastući mortalitet posledica rastuće nejednakosti i socijalne nepravde?
Kako onda objasniti činjenicu da je kod Latinoamerikanaca, iako su mnogo siromašniji od belih Amerikanaca, zabeležena manja stopa mortaliteta. Štaviše, mnogi Latinoamerikanci imaju znatno veći subjektivni osećaj blagostanja.
Šta se dešava? U jednom intervjuu Diton je pretpostavio da su beli Amerikanci izgubili orijentire. Oni teško podnose ekonomske neuspehe, zato što su se nadali boljem životu.
Oni su odrastali verujući u američki san i nisu spremni da se pomire sa činjenicom da se ova ideja nije ostvarila.
Ova verzija zvuči verodostojno, ali i dalje ne znamo zašto se osećaj očaja širi centralnom Amerikom. Ali, ova činjenica bi mogla da ima ozbiljne posledice za američko društvo.
Kvalitetni zdravstveni sistem, povećanje minimalca — sve to bi moglo da pomogne Amerikancima koji se nalaze u teškim uslovima. Ali nisam siguran da je to lek za egzistencijalni očaj.
