Istoriografija, sociologija i politikologija su daleko odmakle u istraživanju najnovije istorije srpskog naroda, ali nije postojala sinteza koja bi celovito predstavila istoriju Republike Srpske i Srba u BiH, pa je to, kako kaže autor, bio osnovni razlog za nastanak ovog dela.
Antić podvlači da su se Srbi u BiH našli u čudnom položaju da nemaju celovitu istoriju ni rata ′90-ih ni Republike Srpske.
„Srpski narod u BiH se emancipovao od Bosne i Hercegovine na način na koji su se Hrvati postavili prema Jugoslaviji, a tim otklonom su se na neki način odrekli dobrog dela sopstvene prošlosti. Tako da je u pregledima istorije srpskog naroda iz BiH on uglavnom poistovećivan sa Srbijom i sa Srbima iz Srbije. Za to vreme Bošnjaci, i delom Hrvati, preuzeli su srednjovekovnu istoriju Bosne maltene kao svoju“, kaže Čedomir Antić na početku intervjua.
Na šta konkretno mislite kad kažete: odrekli su se sopstvene istorije?
— To znači da je osim razdoblja pod Turcima i 20. veka u principu sve ostalo zapostavljeno. Drugo, svaki pregled istorije RS počinjao je sa 1990. godinom i parlamentarnim izborima. Zato što održavamo privid jugoslovenskog i srpskog jedinstva iz doba Jugoslavije i ne stvaramo neku novu ideju nacionalne integracije i kad, pritom, imamo specijalne veze i kad manje-više funkcionišemo kao jedno društvo po mnogo čemu — svim time idemo u prilog onima koji su na poluznanju ili neznjaju o BiH zasnivali politiku velikih sila. Bilo je, naime, političara iz SAD i zemalja EU koji su tvrdili da Srbi treba da odu u Srbiju, da ne treba da žive u Bosni.
Prema tome, pitanje autohtonosti Srba u BiH, koje je nesumnjivo u istoriografiji, nije bilo ponovo potvrđeno u nekoj sintezi o istoriji. Nesumnjivo je da je srpski narod jedan i nedeljiv, a da je srpska nacija jedinstvena. Ali, takođe je nesumnjiva činjenica da su Srbi policentričan narod, da je bilo više centara, i da je bila velika greška u prošlosti kad smo tu činjenicu prenebregavali.
Dakle, to nije samo istorija poslednjih 20 godina?
— To je istorija zemlje, tih oblasti i kad nije postojala Republika Srpska, to je istorija naroda, pre svega srpskog, ali i drugih koji su tu živeli. Dali smo pregled istorijskog razvoja, prvenstveno stanovništva i društva na tim teritorijama od starijeg kamenog doba do terorističkog napada u Zvorniku, aprila ove godine.
Rekoste da je srpski narod jedan i nedeljiv. Da li se istorija Republike Srpske u nečemu razlikuje, i ako se razlikuje u čemu se razlikuje, od istorije Srbije?
— U Srbiji je do podele između elita i naroda došlo tek osamdesetih godina 19. veka, a u BiH je do toga došlo mnogo ranije. U međuratnom periodu Srbi su kao najbrojniji u BiH imali dve podjednako moćne stranke, od kojih jedna predstavlja narod a druga elitu. To je dovelo do toga da Srbi sve do Drugog svetskog rata i do genocida, nemaju jedinstvenu politiku. Posle genocida su, zahvaljujući ishodu svetskog i građanskog rata, prigrabili komunizam, da bi onda sa stvaranjem sve samostalnije Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, bili marginalizovani.
Srbi u BiH su, za razliku od svih drugih krajeva gde su se borili za svoja prava, radikalno promenili politiku. U svim drugim oblastima Srbi su prihvatili jugoslovenski model. U Hrvatskoj su do januara 1992. i do Vensovog plana, i srpski narod i elite mislili da će preuzeti vlast i da će se ponoviti 1945. U Republici Srpkoj su, da bi spasili narod i deo zemlje na kojoj taj narod živi, bili spremni da podnesu velike žrtve. Da žrtvuju Jugoslaviju, da čak prihvate nezavisnost Bosne — što su učinili Kutiljerovim planom, i konačno, prihvatili su da se odreknu Sarajeva, najvećeg srpskog grada posle Beograda. To je bio znak spremnosti na pragmatičnu politiku i na opstanak. To nismo branili ni u Crnoj Gori, ni na Kosovu, ni u Hrvatskoj. Zato smo na tim prostorima i propali.
Da li ste se, kao istoričar, bojali suviše male distance od 1992. kad ste pravili ovu istoriju?
— Želeo bih da mi ovaj posao nastavimo tako što bismo ga proširili, jer Republika Srpska to zaslužuje i njoj je potrebna velika sinteza, a ovo dosad je klasična istorija. Upravo zbog pitanja distance bilo je bitno da se napiše i nešto opširnije. Tamo gde nismo bili sigurni, gde nismo imali izvore, odnosno nismo imali sveža dokumenta, tamo smo predstavili šta se zna. Treba reći da klasična distanca nije ni potrebna, s obzirom na činjenicu da o vremenskoj distanci govorimo pre svega zbog arhivskih dokumenata. Međutim, kad je reč o razdoblju do 1995. godine, svi ti dokumenti su otvoreni zbog Haškog tribunala. Kad je reč o razdoblju posle 1995, morali smo da predstavimo politički život Republike Srpske koji je jako buran, ali smo nastojali da stvarima pristupimo nesenzacionalistički i nepristrasno.
Doživeli smo da i Miloševićevu biografiju i istoriju Srbije u doba Miloševića napišu prvo sociolozi i politikolozi, pa tek onda stidljivo istoričari. Ja sam britanski đak i jedan moj profesor je govorio da je prošlost sve ono o čemu govorimo i da postoji legitimno pravo istoričara da o tome pišu. Ovo je vreme u kome ako ne pišemo o istoriji, nestaće istorija.
Kako ćete odgovoriti onima koji će reći da ovo nije istorija i delo istoričara već da je u svrhu političke agende Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske?
— U prvoj polovini 19. veka Puškin je napisao knjigu „Istorija Pugačova“. Čitava javnost je bila šokirana. Govorili su kako je moguće da jedan takav razbojnik i pobunjenik može da ima svoju istoriju. Puškin je smatrao da može, i istorija mu je dala za pravo. Dakle, Republika Srpska je realnost. Bosna i Hercegovina je veštačka. Ta realnost je prosto više od 80 odsto kapaciteta jedne države. Teže bi bilo napisati istoriju Bosne i Hercegovine, a da pritom ne pišete istoriju Republike Srpske i Federacije BiH. Albanski narod na Kosovu i Bošnjaci su pošli u rat sa ovakvim knjigama, mi ovu pišemo bez takvog opterećenja. Ova knjiga nije knjiga mržnje i pisana je na potpuno naučnoj metodologiji. Otvorena je i neko može da napiše protivknjigu. A ono što znam da ne može niko, jeste da negira Republiku Srpsku. Ovo je još jedna potvrda stvarnosti.
