Razgovaramo nekoliko dana nakon što smo uspeli da sprečimo da Kosovo uđe u Unesko. Građani Srbije dočekali su to sa pomešanim osećanjima — s jedne strane ponos, a s druge — zebnja, jer svi znamo da to nije konačno rešenje. Prvi put posle dužeg vremena u nekoj međunarodnoj organizaciji doneta je odluka u našu korist, a ne na našu štetu. Da li to znači da zaista velike sile nisu uspele da sprovedu svoju odluku? Da li to znači da smo mi toliko jaki da možemo da diktiramo tempo ili je to nešto drugo?
— Srbija je štitila svoje. Srbija je branila ono što je njeno, ono što su civilizacijske tekovine i mi ne mislimo da smo mnogo jaki, ali da su neke druge velike sile pokušale na svaki način da pomognu i doprinesu pobedi Prištine, u to nema nikakve sumnje. Neki od njih su svoje najjače ljude poslali u Pariz. Predstavnici velikih sila napravili su posebne kancelarije gde su dovodili po pet predstavnika različitih zemalja, vršili pritisak na njih kako da glasaju, pa su neki u poslednjem trenutku promenili svoje stavove. Svoj stav je promenio Tadžikistan, sa kojim smo razgovarali četrdeset minuta pre početka Generalne konferencije, koji nam je potvrdio po ko zna koji put da će biti protiv. Onda se u sali nisu ni pojavili, verovatno je stigao poziv iz Turske. O nekim drugim pozivima i o pritiscima bolje da ne govorimo pošto su nam predstavnici nekih afričkih i azijskih zemalja nedvosmisleno potvrdili da su imali takve pozive da su morali uši da zatvore da ne bi slušali taj ton, način na koji im se iznose pretnje. Ni o izražavanju žaljenja što Kosovo nije deo Uneska, kao i histeričnoj kampanji, sve uz psovke i pretnje koje smo čuli iz Prištine. Kada kažem psovke, zamislite kada vam Hašim Tači kaže da je neko vodio fašističku kampanju, zamislite kada Hašim Tači uzme u usta reč fašizam, onda vam je jasno u kom stadijumu se svet nalazi danas! Mi smo se trudili da na to ne odgovaramo. Mislim da je najbolje odgovoriti na to kratkim osmehom i nastaviti zalaganje za dijalog i normalne odnose, ali se više ne pravimo da ne vidimo ko je šta, kako i na koji način radio, ko nam je pomagao, ko nam u najmanju ruku nije pomagao. Mi smo mali, ali Srbija čuva svoju nezavisnost ljubomorno, Srbija čuva svoju slobodu i svoju samostalnost i Srbija će to, uprkos sve većim pritiscima sa različitih strana, organizovanju pojedinih medija, organizovanju brojnih organizacija, čudnih nekih projekata i stvari, nastaviti da vodi takvu politiku i ubeđen sam da će Srbija uspeti da ostane na tom putu.
Možemo li mi ovo da smatramo još jednim dokazom da se svet menja, da dolazi kraj monopolarnog sveta, što se može videti i na primeru Srbije. Mi znamo da se pre godinu-dve nije moglo desiti da Amerika i Evropa podržavaju nekoga i da to ne prođe u bilo kojoj instituciji.
— Ja nemam nameru da se bavim globalnom politikom. Predsednik sam Vlade male zemlje, brojčano malog naroda, srećom samo brojčano, i moja namera je da štitim naše interese. Ono što ja primećujem je sve veće nepoverenje i sve veća sebičnost koje izražavaju brojne zemlje širom sveta, što možda negde i nije loše da svako brine o svojim interesima, da svako vodi računa o svojim interesima. Ne postoji način da vi naterate Argentinu da prizna nezavisnost Kosova. Zahvalni smo Slovačkoj, Kipru i Španiji, iako su zemlje Evopske unije, što to, razume se i zbog svojih interesa, nisu mogli da urade. Ali sada ljudi vide da to sutra i njima može da se dogodi. To vide brojne zemlje širom sveta. Među islamskim zemljama imate sedam država koje su glasale direktno protiv, a i značajan broj uzdržanih. To govori da zemlje počinju da brinu o svom suverenitetu, o onome šta njih može da zadesi i to jeste jedna ozbiljnija promena. Ljudi su shvatili da imaju pravo na svoj glas. To je možda najbolja definicija onoga što se dogodilo. Čekajte, pa i Srbija u prethodnom periodu nije smela ni da kaže, kada kažemo u prethodnom periodu, godinama pre nas, dakle od protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova, Srbija nije smela svoje mišljenje da kaže. Sećate se kada smo išli sa rezolucijom u Ujedinjene nacije, pa smo sami promenili rezoluciju.
Tada smo dozvolili da o Kosovu odlučuje Brisel. A sada smo uspeli da odložimo rešavanje prijema Kosova u Unesko kako bi se odluka donela u Briselu, a znamo da tamo sede isti oni koji su glasali za albansku inicijativu…
— Ne idemo u Brisel. Mi smo nudili da se rešava u Briselu, jer smo tamo o svemu razgovarali. Želim da Vam to u nekoliko reči napomenem. Pet puta sam pred gospođom Mogerini, pet puta pred Hašimom Tačijem i Isom Mustafom nedvosmisleno rekao: „Ljudi, hajte da razgovaramo o Unesku ovde, u Briselu, jer je normalno da o svemu razgovaramo u Briselu gde vodimo dijalog.“ Pet puta mi je odgovarano da im ne pada na pamet da o Unesku razgovaraju u Briselu, zato što su bili sigurni da ta njihova inicijativa prolazi. Bili su uvereni da Srbija ne može da dobije, hteli su da one koji su bili protiv priznanja nezavisnosti pritiscima odvedu u uzdržane. Napravili su široku akciju i sa pojedinim islamskim zemljama, uz veliku podršku Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke. Na sve to čak su počeli da viču, a Albanci u Briselu su pretili da će reći da smo mi izmislili da smo o tome uopšte govorili, jer je to normalno, to prolazi sigurno. Šta je bila njihova taktika? Njihova taktika je bila: „Mi ćemo sve da guramo protiv Srbije i sve što ne zavisi od Srbije, a ono gde nam je Srbija neophodna, tu ćemo da vodimo pregovore da nateramo Srbiju da napravi kompromis.“ To u stvari nisu kompromisi, nego Srbija mora da daje koncesije i pravi ustupke. Mi smo tražili da pričamo o svemu. Ne, nisu hteli. Pošto u hteli da se o Unesku ne razgovara, o Unesku se u Briselu ne razgovara.
Možemo li mi sada na neki način da vratimo ceo problem Kosova u Ujedinjene nacije?
— Teško da će to moći da se uradi, ali važno je da mi jesmo privrženi dijalogu u Briselu, ali Ujedinjene nacije su važan segment i veoma važno mesto gde se o mnogo čemu odlučuje. Postoji jedna vrsta zabune kod nas, u našem narodu, jer ljudi nisu pažljivo pročitali Briselski sporazum. Mnogi su izmišljali po novinama kako smo dužni da ih podržimo u ulasku u svaku organizaciju. To uopšte nije tačno. To je bio jedan od razloga zašto ja nisam želeo da prihvatimo prvobitni predlog Briselskog sporazuma u kojem je pisalo da mi treba da ih podržimo u ulasku u Ujedinjene nacije. Svi ostali ministri, osim Vulina i mene, bili su za to da se to prihvati — i Dačić i Suzana Grubješić i svi ostali koji su tada tamo bili. Ja sam rekao da to ne dolazi u obzir. Onda su došli pritisci, a ja sam rekao da to nećemo da prihvatimo uprkos svemu. Onda su oni to promenili, pa je rečeno da ih nećemo ometati na putu evropskih integracija. A o evropskim integracijama ne odlučujemo mi, odlučuje Brisel. Brisel ih je nagradio Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, Brisel će ih nagraditi viznom liberalizacijom, a oni su odustali od onoga što su potpisali, što je za mene zaprepašćujuće… I to što se dogodilo, niko nije komentarisao. Oni su se u prethodnom periodu dogovarali, pravili nekakve bajkolike predstave za ceo svet, nisu bajkolike, bajke obično imaju srećan kraj, sa tim suzavcem i sa svim tim cirkusom, a onda su rekli: „E, mi sad vršimo taktičku akciju u kojoj će naša Jahjaga da traži od Ustavnog suda da dobijemo mesec dana, a onda će Ustavni sud da nam kaže da je sve u skladu sa ustavom Kosova i eto nama otvorenih daljih razgovora sa Srbijom i mi rešavamo sve svoje probleme.“ To je bilo njihovo obrazloženje za međunarodnu zajednicu. Kada su ovde bili predstavnici zapadnih sila, Evropske unije, oni su meni upravo to rekli: „Dajte im samo malo vremena, to je njihov trik, njihova taktika kako da to urade.“ Ja sam im rekao da to nije istina i da je to potpuno nemoguće, oni to rade da sporazum nikada ne bi stupio na snagu. Oni su rekli: „Pa videćete uskoro.“ Dočekali smo to uskoro i videli smo da, nažalost, oni ili nisu govorili istinu, a ja ne želim to da kažem, već želim da kažem da nisu bili u pravu, a vidi se da smo mi govorili istinu. Šta nama sada sledi? Ne znam, želimo da učestvujemo u dijalogu, ali kako da razgovarate kada vam se pojavi Ulrike Lunaček koja kaže: „E, pa to treba da se promeni.“ Kako da se promeni ono što smo potpisali u Briselu?
Pa recimo — Brisel 2, 3, 4, 16.
— Može da bude i šta god, samo mi je tu jedno pitanje problematično. Mi smo se nešto dogovorili, mi smo nešto potpisali. Da li oni sada misle da to što su potpisali i to što smo se dogovorili teškom mukom posle godinu dana pregovora, mogu da kažu puj pike ne važi, vi Srbi sada morate da se složite sa time da ono što je potpisano pod okriljem Evropske unije u Briselu, mora da se promeni? Ako je tako, onda to više nema nikakvog smisla, onda ne razumem o čemu se tu radi i ja prosto ne želim da verujem da je moguće da takve ideje kod bilo koga u Evropi još postoje. Drago mi je što postoji takva zabrinutost za ustav Kosova kod ljudi poput Urlike Lunaček, i verujem da će na takav način da cene i poštuju Ustav Srbije.
I ja se nadam. Znamo da trpite ogromne pritiske, Vi ste dosad uspevali da im odolite do neke granice, negde ste pravili i kompromise, nemoguće je ne praviti kompromise, da li nas mogu naterati da izbacimo preambulu iz Ustava da je Kosovo neodvojivi deo Srbije? Mnogo puta ste rekli da postoji granica preko koje Srbija ne može da pređe. Gde je ta crvena linija koju Vi nećete da pređete?
— Srbija neće ni eksplicitno ni implicitno da prizna nezavisnost Kosova. To je već postala pomalo dosadna rečenica koju stalno ponavljam, ali videli ste način na koji smo se borili za Unesko, videli ste način na koji smo se borili za Zajednicu srpskih opština. Setite se da smo nekada kritikovali Dejtonski sporazum, a na kraju smo došli u situaciju da se držimo i hvatamo za Dejtonski sporazum. Tako se sada hvatamo i držimo za Briselski sporazum, koji kao što vidite, neki drugi neće da sprovode u delo. To pokazuje da uprkos našim razumljivim ustupcima, svakako ih je bilo, ipak nismo tako loše pregovarali i da smo našli način da zaštitimo svoj narod i da uradimo ono što možemo, a da tu granicu koja govori o eksplicitnom ili implicitnom priznavanju nezavisnosti nijednog sekunda nismo prelazili. To je suština naše politike po pitanju Kosova. Naša je obaveza očuvanje bezbednosti naših ljudi, poboljšanje životnog standarda na Kosovu i Metohiji, briga prema ljudima, i mislim da smo i u ovom formalno-pravnom političkom delu, uspeli to da uradimo.
A Ustav? Izbacujemo — ne izbacujemo?
— Mi još nismo ni počeli da razgovaramo o promenama Ustava. Ja ne bih da govorim šta sve može da se desi, ne zato što nešto unapred prejudiciram, uopšte to ne radim, ali nismo ni doneli odluku da menjamo Ustav, nismo ni otvorili tu temu, a da onda govorim kakve će snage da budu i šta bi bilo kad bi bilo poprilično je besmisleno.
Nekoliko reči o poziciji pregovarača. Mala zemlja naravno nema veliku snagu, to je uvek tako bilo i smo i kroz istoriju morali da se oslanjamo na velike sile. Kako se čovek oseća kada se nađe u situaciji, a Vi ste opisali situaciju koja je za mene veoma slikovita i šokantna, da morate da ležite na podu jer Vam ljudi za čiju se naklonost borimo ne dozvoljavaju ni da se odmorite, a Vi i dalje razgovarate sa predstavnicima takve Evrope. Imate li Vi osećaj ponekad da ste ipak malo jači, jer znate da imate prijatelje koji će Vam, ukoliko je to moguće, pomoći?
— Pokušaću da analiziram sve to o čemu ste govorili. Mi imamo mnogo prijatelja, ali prijatelja nikada nije dovoljno. U nekoliko navrata pokazivalo se ko su prijatelji na koje možemo da računamo u svakoj situaciji, a ko su prijatelji na koje možemo da računamo samo u onim situacijama kada to njima odgovara. Ja mislim da je to najbolja definicija i da to u Srbiji umeju da prepoznaju. Mi želimo da budemo deo Evropske unije, to je naša zvanična politika, želimo da pripadamo tom tipu društva, ali ja moram da kažem da sam ja, kao što ste to videli, nekoliko puta rekao i nije mi teško da to ponovim — Vlada Republike Srbije dok sam ja na njenom čelu, a nikada ne znate, možda sutra već neću biti, neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji. Vlada Republike Srbije imaće veoma dobre odnose sa predsednikom i Vladom Ruske Federacije. Te odnose ćemo da razvijamo i ubuduće i mi smo zahvalni Ruskoj Federaciji na podršci koju smo imali i u Ujedinjenim nacijama, podršci koju smo imali u Unesku, želji da razvijamo što bliže ekonomske odnose i takve odnose ćemo, i ekonomske i svake druge, nastaviti da razvijamo. Znate, kada ste mala zemlja, nedovoljno snažna, onda je za vas posebno teško da zaštite svoje interese, što naš narod teško razume. Naši ljudi bi uvek da oprobaju mišiće i nešto bi snažnije rekli nekome, ali ja mislim da je za nas veoma bitno da vodimo politiku mira, politiku stabilnosti. Narod, pa i njegove predstavnike, na kraju krajeva, nikada niko ne može da prevari, uvek umeju dobro da prepoznaju gde su stvarni prijatelji, a gde su neprijatelji.
Kad smo već kod politike stabilnosti i prijateljstva — Vi ste zaista u poslednje vreme pružili ruku prijateljstva okolnim zemljama, bez obzira na ono što nas je u bliskoj prošlosti razdvajalo i činilo neprijateljima. U principu, oni nisu uvek odgovarali istom merom. Ono što mene posebno čudi je što Evropa to ne ceni. Mi smo za spoljnu politiku dobili trojku, iako pokušavamo da budemo faktor stabilnosti i mada svi priznaju da bez nas nema stabilnosti.
— Mi smo, Ljubinka, za spoljnu politiku dobili trojku zbog odnosa prema Ruskoj Federaciji.
Da, u izveštaju nam broje i jabuke koje smo izvezli za Rusiju.
— Inače, da nema takvog našeg odnosa prema Ruskoj Federaciji, mi bismo dobili peticu, a odjednom bismo bili bolji i u svim ostalim sferama.
Imali smo prilike da čujemo u Vašim poslednjim intervjuima da neki ne žele jakog lidera ovde, pa ste onda pomenuli da su Vam implicitno zapretili rumunskim scenariom. Zaista smo svedoci da se na ovoj teritoriji dešava nešto što bi se možda uslovno moglo nazvati „balkanskim prolećem“, ili ja možda preterujem, ali imate Crnu Goru, Makedoniju…
— Ne preterujete, moj termin je „balkansko proleće“. Čovek treba da se pravi da je slep i gluv pa da tako nešto ne vidi. Šta je smisao ne razumem, mali sam čovek, predstavnik male zemlje. Mi sa svim tim zemljama želimo najbolje moguće odnose, od Amerikanaca do svih zemalja Evropske unije, ali postoje neke čudne stvari za koje ja ne mogu uvek da pronađem obrazloženje. Imam jednu stvar na koju nemam odgovor. Kako je moguće da ljudi iz Evropske unije posle donošenja odluke Ustavnog suda, i to na zahtev predsednice Jahjage, nemaju nikakav komentar, a nama su u stanju da komentarišu neverovatne sitnice. Nama su u stanju bili da komentarišu onaj BIRN i Zapadnu Tamnavu kada su lagali, ako se sećate oko tendera gde je i Svetska banka rekla da je sve bilo čisto i u skladu sa procedurama Svetske banke. Za te lažove su se javili da intervenišu, a nisu za ono što je suština Briselskog sporazuma, jer Briselski sporazum se sastoji od petnaest tačaka, šest od petnaest tačaka se odnosi na Zajednicu srpskih opština. Za tih šest tačaka njima je svejedno, nije važno, eto desilo se, možda će da bude jednog dana, nastaviće se dijalog. O čemu?! O čemu kada suštinu Briselskog sporazuma neko ne želi da ispuni, jer Evropska komisija ćuti. Valjda smo mi krivi što smo se branili, što smo štitili svoju zemlju u Unesku, iako nas niko nije ni pitao, niko nas nije ni obavestio da će da idu sa inicijativom da Kosovo postane član Uneska, ali eto, strašno smo krivi, jer kako ste se drznuli, Srbi, da pomislite da štitite svoje manastire i crkve i kako ste se drznuli, Srbi, da pokušate da zaštitite svoju zemlju.
Ako nemate ništa protiv, ja bih rekla nešto potpuno lično…
— Samo napred.
Dokle ćemo to da trpimo? Ja, recimo, lično ne znam da li bih dozvolila da mi rade ono što Vama rade. Ne Vama lično. Evropa više nije ona Evropa koja je bila kada smo mi želeli da postanemo njena članica. A i da jeste — Evropa koja se prema nama ponaša kao prema nekom divljem plemenu kojem mogu da rade šta god hoće, ona nije moj san.
— Hvala Vama na Vašem ličnom stavu. Moj stav kao predsednika Vlade Srbije je da Srbija jeste na evropskom putu, ali od Evrope tražimo samo da Srbiju poštuje, a plašim se da nam se ponekad dogodi da to poštovanje u pravom smislu reči ne dobijamo. Nadam se da ćemo ga imati više u budućnosti.
Nadam se i ja. Volela bih još malo da razgovaramo o tome zašto je naša spoljna politika ocenjena trojkom. Vi smatrate da je uzrok — odnos prema Rusiji. Vi ste se nedavno vratili iz Rusije, ta poseta je dosta najavljivana u našim medijima, očekivalo se mnogo toga, neki su poželeli da se naoružamo, da postanemo velika sila kao Rusija, da imamo sve što oni imaju… Da li biste nam rekli šta smo zapravo u oblasti naoružanja dogovorili i malo više o poseti — prosto nije bilo zvaničnih izjava koje bi se detaljnije time bavile…
— Nekoliko stvari mogu da kažem. Mogu da kažem da smo razgovarali o ekonomiji i da smo važne stvari postigli i da smo izuzetno zadovoljni time što je gospodin Rogozin postao kopredsednik mešovitog komiteta. Očekujemo njegovu posetu početkom godine u januaru mesecu u Beogradu, da nekoliko bitnih tema i stvari dogovorimo, od snabdevanja gasom za Azotaru i MSK-a, što je, nemojte da smetnete sa uma, iako našim ljudima nije naročito interesantno, za našu zemlju od gotovo ključnog značaja. To je osnovna sirovina, to su naši veliki izvoznici, fabrike koje zapošljavaju veliki broj radnika, koje nam drže de fakto južno-banatski i severno-banatski okrug. To je za nas od izuzetnog značaja. Mislim da i zapošljavanje i upošljavanje kapaciteta naših građevinskih kompanija, veći turistički potencijali, jer prvi put veliki ruski operateri stavljaju na svoju listu Beograd i Kopaonik… Još ćemo morati mnogo toga da radimo da za zahtevno rusko tržište ponudimo Vrnjačku Banju, Soko Banju, Palić i druga naša turistička mesta. Mislim da smo se o mnogo važnih stvari dogovorili. Što se tiče namenske industrije, razgovarali smo i sa predstavnicima „Kamaza“ da se napravi saradnja o izlascima na treća tržišta, jer mi imamo naše haubice koje mogu da idu na ruske kamione. Ruski kamioni imaju nezavisno vešanje i mogu da nose preko 35 tona. To je veoma dobar poslovni model za obe strane i mislim da se već na jednom ili dva mesta u svetu nešto tako i događa. To radimo. Razgovarali smo i o tome kako i na koji način da zaštitimo našu zemlju. Mi nismo tražili ne znam kakva ofanzivna oruđa i oružja. Ono što tražimo to je da možemo svoju zemlju da zaštitimo od balističkih raketa. O tome smo razgovarali i o tome ja ne mogu ništa više da Vam kažem.
Razumem. Da li ste razgovarali o mogućnosti da mi dobijemo neki kredit da se naša namenska industrija, za koju ste vi rekli da u ovom trenutku nije sposobna ni pet helikoptera da remontuje, osposobi za dalji zajednički rad.
— Mi ćemo o tome da razgovaramo zato što je to veliki posao za nas ako budemo mogli da dobijemo te helikoptere iz Poljske i Češke, i mi ćemo da pronađemo način i imaćemo dovoljno rezervi u budžetu da to uradimo. Nama nedostaje znanje, marljivost i posvećenost. Za to ćemo novac da pronađemo. Nije to problem, problem je u tome što morate da imate ljude koji će to da rade. Mi imamo ljude u „Momi Stanojloviću“ koji to znaju, ali samo tamo. Mi više nemamo inženjere koji su kao nekada mogli te poslove da rade. Mi sada moramo da uložimo i u radnu snagu, moramo kompletan sistem da menjamo i da vidimo kako da se tome prilagođavamo. Zato sam zahvalan ruskoj strani što nam je ponudila mogućnost da radimo, mogućnost da unapređujemo svoje znanje i mogućnost da na tome zarađujemo, da zapošljavamo ljude. To je za nas velika stvar i mi ćemo sada na svaka tri meseca pokušati da držimo mešovite komitete i da uvek možemo da analiziramo na najkonkretniji način šta je to što smo napravili i šta je što smo uradili.
Želela bih da kažemo koju reč o Americi. Oni su, kao uostalom i Evropa, vrlo često na onoj drugoj strani kada se na nas vrši pritisak. Bojim se da će biti još gore ako Hilari Klinton dođe na vlast, što je dosta verovatno. Vi ste dosta dobro te odnose do sada održavali, na dosta visokom nivou.
— Ja poštujem Sjedinjene Američke Države. Srbija želi najbolje odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, a ko će da pobedi, ko će da pobedi od demokrata, ko će da pobedi od republikanaca, da sačekamo i da vidimo. Podsetiću vas, pre tri meseca Marko Rubio je bio pri dnu istraživačke lestvice, a sada ga već mnogi vide kao budućeg republikanskog kandidata. Pre tri meseca izgledalo je da Hilari Klinton neće ni biti kandidat, a već danas već je mnogi vide kao predsednicu. Da ostavimo to američkom narodu i da o tom potom razgovaramo.
Samo da se vratim, nešto sam preskočila, a čini mi se da je važno u ovom trenutku. To je Republika Srpska. Tamo ima mnogo problema i ne samo da Dodik trpi strašne pritiske iz sveta, nego na Vas vrše pritisak da Vi utičete na njega, a čini mi se da Republika Srpska bez Srbije i naravno bez Rusije, koja joj je velika pomoć, ne bi postojala. Šta se zapravo dešava i koliko Vi možete da doprinesete da se tamo situacija koliko-toliko smiri?
— Srbija ima svoje obaveze u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Srbija ima specijalne i paralelne veze sa Republikom Srpskom. Srbija u skladu sa tim Zakonom o specijalnim i paralelnim vezama je mogla da pomogne i Srebrenici koja se nalazi na teritoriji Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Srbija želi stabilnost u Republici Srpskoj. Srbija u skladu sa svojim mogućnostima brine, i naš posao je da se politički ne mešamo, a kad god je potrebno da pomognemo Republici Srpskoj, ne dirajući i ne rušeći bosansko-hercegovačku državu, jer mi to, kao što znate, nikada nismo radili. Istovremeno, ja sam to rekao i bosansko-hercegovačkim zvaničnicima: „Mi vama garantujemo teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine, ali vas molimo da ne dirate u Republiku Srpsku, jer ako mi ne sanjamo snove o otcepljenju Republike Srpske, vas molim da ne sanjate snove o ukidanju Republike Srpske.“ Ja sam razgovarao sa svim političkim akterima u Srpskoj, svi su oni moji prijatelji, dobri poznanici, kako hoćete, i Milorad Dodik i Mladen Bosić i Mladen Ivanić, i rekao im da se Srbija neće mešati u unutrašnje stvari Republike Srpske, ali sam ih zamolio da uvek vode računa o stabilnosti i očuvanju Republike Srpske. Očuvanje Republike Srpske je važno za Srpsku, važno je za Bosnu i Hercegovinu, ali je takođe veoma važno i za našu Srbiju.
