Tokom istorije Sovjetskog Saveza bilo je organizovano više pokušaja ubista njegovih lidera, počev od Lenjina, preko Brežnjeva, pa sve do Gorbačova.
Prva je bila Fani Kaplan, koja je pucala na Vladimira Lenjina još davne 1918. godine. Međutim, njen napad na tadašnjeg generalnog sekretara KPSS–a prouzrokovao je uvođenje „crvenog terora“, odnosno kampanje masovnog zatvaranja i vansudskih likvidacija, koje su boljševičke vlasti za vreme građanskog rata od 1918. do 1922. godine sprovodile nad „klasnim neprijateljima“, odnosno istaknutim pripadnicima ruskog plemstva, buržoazije, te svim osobama koje su podržavale ili za koje se pretpostavljalo da bi mogle da podržavaju kontrarevoluciju.
Naredni pokušaj atentata dogodio se 1969. godine, kada je mlađi poručnik sovjetske armije Iljin pucao na povorku Leonida Brežnjeva ranjavajući pripadnika njegovog obezbeđenja. Nesrećnog teroristu sud je proglasio ludim nakon čega je poslat u psihijatrijsku ustanovu u Kazanju iz koje je izašao 1988. godine.
Nakon Iljina, atentata nije bilo sve do 1990. godine, kada je za vreme vojne parade 7. oktobra na Crvenom trgu jedan gledalac izvadio pušku pokušavajući da ubije Gorbačova koji je stajao na krovu Lenjinovog mauzoleja i gledao povorku. Policajac, koji se nalazio u njegovoj blizini, uspeo je da odreaguje i spreči teroristu u pokušaju ubistva poslednjeg generalnog sekretara KPSS–a.
Poslednji atentator zvao se Aleksandar Šmonov, poreklom iz Lenjingrada, sadašnjeg Sankt Peterburga, koji je smatrao Gorbačova krivim za srozavanje životnog standarda u Sovjetskom Savezu, kao i za ubistvo ljudi za vreme demonstracija u Tbilisiju i Bakuu 1989, odnosno 1990. godine.
Šmonov se temeljno pripremao za atentat na Gorbačova. On je, naime, kupio pušku i municiju i nabavio veoma dugačak kaput kako bi sakrio oružje od brojnih pripadnika KGB–a koji su kontrolisali masu za vreme vojne parade.
Šmonov je nakon hapšenja ispričao da je od početka „perestrojke“ u više navrata pisao i delio letke pozivajući na likvidaciju članova Politbiroa CK KPSS–a, ujedno i tadašnjeg lidera Mihaila Gorbačova.
Javnost je na pokušaj ubistva bila suzdržana, dok je informativna agencija TASS veoma sažeto objavljivala tek po koju vest o tome šta se dogodilo na Crvenom trgu 7. novembra 1990. godine.
„Uhapšen je građanin Lenjingrada koji je iz lovačke puške za vreme parade pucao u vazduh. Nije bilo povređenih. Istraga je u toku“, glasila je vest.
Postoji nekoliko objašnjenja celokupne situacije – Gorbačov krajem 90–ih godina nije bio popularan u Sovjetskom Savezu, a pokušaj ubistva je mogao da mu digne popularnost i političku poziciju. Istovremeno, u uslovima međunacionalnih konflikata koji su buktali u pojedinim delovima zemlje, uključujući i konstantnu krizu u prehrambenoj industriji, pucanj Šmonova nije bio u nacionalnom interesu države.
Uprkos tome, obezbeđenje lidera Sovjetskog Saveza, sadašnje Rusije, kao rezultat pokušaja atentata postalo je prioritet broj jedan za aktuelnu vlast.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza rasformiran je i 9. korpus Komiteta državne bezbednosti SSSR–a, nakon čega je formirano obezbeđenje pri administraciji predsednika Rusije, koje je 1996. godine pripojeno Federalnoj službi za bezbednost (FSB).
Šmonov, sa druge strane, nije dugo boravio u zatvoru, svega godinu dana, nakon čega je bio prebačen u psihijatrijsku bolnicu iz koje je izašao 1998. godine. On je nakon toga objavio brošuru „Kako i zašto sam pucao na šefa totalitarne države M. Gorbačova“.
Danas Šmonov živi u Sankt Peterburgu i vodi internet blog.
