Jedan od preporučenih tekstova, čiji je autor analitičar Oleg Kizim, našao se na fejsbuk nalogu Dmitrija Rogozina, a prenosimo ga u celini:
Posted by Dmitry Rogozin on nedelja 1. novembar 2015.
Vojni budžet SAD 2015. godine iznosi 569,3 milijardi dolara. Kina troši na odbranu 190,9 milijardi. Velika Britanija — 66,5 Francuska — 52,7. Između njih je Rusija, čiji troškovi su 53,2 milijardi.
Ove brojke predstavljaju direktan odgovor onim analitičarima koji na svakom ćošku pričaju o neefikasnosti državnih preduzeća i prednostima privatnog sektora. To jeste istinito kada je reč o proizvodnji robe široke potrošnje, zato što je privatni preduzetnik fleksibilniji nego državno preduzeće. Ali to se ne odnosi na namensku industriju.
Ako uporedimo ruski i britanski vojni budžet, onda bi, prema logici pristalica koncepcije liberalnog tržišta, britanska i francuska vojska trebalo da budu jače od ruske. Ali to ni približno nije tako. Rusija ubedljivo prednjači po broju sistema protivraketne odbrane, borbenih aviona, tenkova i podmornica. Sistem nuklearnog uzdržavanja da ne pominjem: London i Pariz ga praktično nemaju.
Ispada da Rusija troši novac iz vojnog budžeta mnogo efikasnije nego zemlje koje su poverile namensku industriju privatnim kompanijama. Uzgred, Rusija prednjači i u visokotehnološkim oblastima, poput avijacije, izgradnje raketa, elektromagnetnog oružja.
Cilj privatnog biznisa je prihod, što je sasvim prirodno. Ali u namenskoj industriji to vodi ka enormnom poskupljenju „robe“. Upravo zato je cena ruskih tenkova i aviona ponekad nekoliko puta manja od cene zapadnih pandana.
Poređenje vojnih budžeta razbija još jedan popularni mit — da na Zapadu nema korupcije. Ima. Ali niko neće dozvoliti zapadnim medijima da istražuju detalje vojnih aranžmana.
Džinovski vojni budžet Kine je posebna priča. Ali Peking je tek nedavno započeo proces modernizacije naoružanja, pri tome nije imao tolike odbrambene kapacitete, kao što su imale Rusija i NATO.
Nisam pristalica preporoda planske privrede, poput one što je postojala u SSSR-u. Model u kom država definiše broj proizvedenih kutija šibica ili pertli je u najmanju ruku neefikasan. Ali što se tiče velikih projekata, kao što smo videli tokom ’90-ih, oni su neizvodljivi bez državnog planiranja. Poveriti namensku industriju privatnom sektoru znači upropastiti ovu branšu.
Danas pohlepni činovnici pokušavaju da kontrolišu mali biznis, iako ga odavno treba pustiti na slobodu. I obrnuto: državni činovnici se plaše da preuzmu odgovornost za velike projekte, koje su upropastili oligarsi. Upravo primer namenske industrije koja je ostala pod kontrolom države Rusije ukazuje pravac u kojem bi trebalo ići.
