Rizik koji je preuzeo turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se isplatio — njegova Partija pravde i razvoja uspela je da povrati većinu u parlamentu — 316 od 550 mesta — što mu omogućava da nastavi da suvereno vlada.
Većinu je izgubio na izborima u junu, kada je kurdska partija HDP, sa snažnim uporištem u Ankari, osvojila 13 odsto glasova. Erdoganov pokušaj da učvrsti vlast i promeni sistem iz parlamentarnog u predsednički nije uspeo i zemlja je ušla u period krize. Nezadovoljan promenom odnosa snaga u zemlji, Erdogan je odugovlačio sa formiranjem vlade, što je dovelo do institucionalne krize i novih izbora.
Na njihov ishod su uticale promenjene političke prilike u zemlji. Sukobi sa Kurdima, atentati na policiju i vojsku, teroristički napad usred Ankare u kom su poginule 102 osobe, doprineli su da zemlja sklizne u haos.
Erdogan je ovu situaciju iskoristio da se obračuna sa Kurdima. Turska vojska je bombardovala položaje vojnog krila Radničke partije Kurdistana (PKK) na jugoistoku zemlje, na granici sa Sirijom, gde se ova snažna manjina bori za autonomiju za kakvu su se izborili Kurdi u Siriji i u Iraku. Erdogan se ne plaši samo separatizma u svojoj zemlji, već i da mu pojas pod kontrolom Kurda u Siriji i Iraku ne zatvori vezu sa arapskim svetom.
Politička nestabilnost u zemlji, umesto da ga oslabi, kako se predviđalo, pomogla mu je da ponovo učvrsti vlast.
Erdogan, koji se predstavlja kao političar koji je doneo ekonomsku i vojnu bezbednost i demokratiju, uspeo je da ubedi Turke da je jedini političar koji može da vrati mir u zemlji. Turci, među kojima je porastao strah da zemlja srlja u građanski rat, ponovo su u većini glasali za njega, uprkos tome što su ankete do poslednjeg trenutka ukazivale da neće dobiti većinu.
Važan podsticaj mu je dala poseta nemačke kancelarke Angele Merkel dve nedelje uoči izbora. Merkelova je u Ankaru došla da od Erdogana traži da zaustavi izbeglice iz Sirije na putu ka Evropi i obećala mu tri puta veću pomoć koju je EU odobrila za zbrinjavanje oko dva miliona izbeglica sa Bliskog istoka koji su izbegli u Tursku, kao i vizne olakšice i ponovno pokretanje procesa pridruživanja Turske Evropskoj uniji koji je u međuvremenu zamro.
Nakon izbora u nedelju Erdogan je potvrdio da je najmoćniji turski političar od Mustafe Kemala Ataturka, osnivača moderne Turske na ruševinama Osmanskog carstva. Erdogan prema njemu ima ambivalentan odnos — mrzi onoga ko je ukinuo kalifat, promenio pismo i modernizovao državu, ali sledi njegov model u upravljanju državom.
„Redžep-beg“ kako ga nazivaju, sanja da od Turske napravi svetsku, a ne samo regionalnu silu, poput nekadašnjeg Osmanskog carstva.
