U svom eseju, Tompson objašnjava da iako etnička, polna i seksualna diskriminacija u američkoj politici rastu, baš kao i odobravanje svih vrsta neprimerenog ponašanja — od vožnje u pijanom stanju uz izbegavanje kazne do „ženskarenja“ i upotrebe droga — mentalne bolesti ostaju „jedini tabu tvrdoglavo ukorenjen“.
I dok su za političke kritičare povremene spekulacije o mentalnom zdravlju kandidata prihvatljiv deo igre, novinar konstatuje da bi „političaru priznanje da posećuje psihijatra verovatno nanelo mnogo više političke štete nego bilo koji od mogućih simptoma stvarne mentalne bolesti“.
Prema Burton Liju, predsedničkom doktoru Džordža Buša, mentalna bolest je nalik političkom „poljupcu smrti“, dok bivši visoki savetnik Dejvid Akselrod dodaje da bi priznanje problema dovelo do „krize političkog poverenja“, od koje je nemoguće pobeći.
Tompson podseća da otkako se demokratski kandidat za potpredsednika Tomas Iglton povukao iz izborne trke 1972. godine „nakon otkrivanja da je bio hospitalizovan zbog depresije… problem je sklonjen na stranu: nijednom demokratskom ili republikanskom kandidatu za predsednika ili potpredsednika otad nije otkrivena mentalna bolest ili potvrđeno lečenje od nje — taj potez bi bio politički neizlečiv“.
Novinar napominje da je problem toliko čvrsto ukorenjen kao deo razbijanja kampanja, jer kongresmeni i političari na državnom nivou rado koriste dokaze o prošlosti psihijatrijskog lečenja kao veoma efikasan metod „da oduvaju svoje protivnike“.
„Kao rezultat toga, priznanje političara da se konsultuju sa profesionalcima za mentalno zdravlje ostaje tema samo tihih razgovora ili žustrih poricanja“, Tompson ističe.
Tompsonova analiza ukazuje na to da, uprkos rasprostranjenosti tabua, „pregled istorijskih zapisa pokazuje da su se prethodni vrhovni komandanti, čak i oni sa najvišim odlikovanjima, borili sa problemima mentalnog zdravlja tokom svog predsedavanja“.
Realnost sa kojom će američka javnost na kraju morati da se pomiri, novinar sugeriše, jeste da „kada je u pitanju njihovo mentalno zdravlje — političari, uključujući i one sa ingerencijama za aktiviranje nuklearnog oružja“, isti su kao i svi ostali ljudi. Uz „okvirno petinu odraslih Amerikanaca koji koriste lekove, i milione koji idu na terapije razgovorom zarad svog mentalnog zdravlja, zašto ne bi i ljudi koji upravljaju zemljom mogli da to čine?!“
„Možda najveća opasnost ovog tabua je to“, novinar upozorava, što „političari sa mentalnim bolestima“ moraju da ih sakriju da bi nastavili da obavljaju javne funkcije i ne traže pomoć, „stavljajući sebe i druge u opasnost“.
