Prvi put u Srbiji Beljakov je bio pre više godina kada je pisao magistarski rad o ustašama, pa je u Beogradu proučavao arhivske materijale. Drugi put je u Srbiju stigao na Sajam knjiga, gde je predstavio srpsko izdanje svog dela „Gumiljov, sin Ane Ahmatove“. U razgovoru za Sputnjik objašnjava zašto je Lav Gumiljov genijalni istoričar, a ne samo dete čuvenih roditelja.
— Lav Gumiljov je jedini postrevolucionarni istoričar koji je stvorio originalnu nemarksističku istoriografsku koncepciju. Pokušao je da odgovori na pitanje odakle dolaze i kuda nestaju narodi, kakvi zakoni određuju njihov razvoj. Gumiljov je izneo pretpostavku da život naroda zavisi od broja socijalno aktivnih ljudi u njemu — nazvao ih je pasionarima, od reči pasio — strast. Ti ljudi se odlikuju povišenom sposobnošću da rade, stvaraju, to mogu biti naučnici, vojnici, političari, preduzetnici. Kada je takvih ljudi dosta narod se uspešno razvija, kada ih je više počinje njegova teritorijalna ekspanzija, kad ih je previše počinju da ratuju među sobom, kad ih je premalo, narod nestaje i postaje žrtva osvajača. Inače je teško objasniti kako je moćna carstva za nekoliko godina uništila šačica stočara. Njegove teorije pomažu nam da razumemo prošlost, sadašnjost i prognoziramo budućnost.
Šta može da nauči savremena Rusija od Lava Gumiljova?
— Mnogo šta. On se dosta bavio problemima međusobnih odnosa naroda i dokazivao da prijateljstvo naroda ni izdaleka uvek nije moguće. Postoje narodi koji se teško slažu i ponekad je bolje živeti odvojeno, graditi takav sistem odnosa da ne smetate jedan drugom, ne namećete svoj način života, a odnositi se sa poštovanjem prema nacionalnim osobenostima. Gumiljov se bavi i pitanjem masovnih migracija, danas veoma aktuelnim. U knjizi „Huni u Kini“ priča o narodima koji su naseljavali istočnoazijske stepe i koji su u vreme velike suše u 3. veku počeli da se naseljavaju u Kini. Kinezi su im to dozvolili, mislili su da će ih asimilovati. Nisu se asimilovali i ta seoba dovela je do dva veka strašnog krvoprolića — varvari su na kraju bili istrebljeni, a Kinezi su pretrpeli ogromne žrtve. Eto kakav može biti rezultat masovnih migracija naroda koji su tuđi jedni drugima, koji ni po čemu nisu gori, ali su drukčiji.
Kao istoričar, kako vidite odnose Rusije i Evrope? I da li je kod Rusa ono evropsko jače od azijskog?
— Rusi i Evropljani jesu različiti. Bliski smo, ali opet drukčiji. Prema Rusima u Evropi se odnose kako su se u antičkoj Grčkoj odnosili prema Makedoncima. Naizgled bliski, ne sasvim tuđi, ali ni sasvim svoji. To je jedna banalna ksenofobija. I Rusi na isti način gledaju na Evropu, smatraju da nas Evropljani ne vole, i odgovaraju na isti način Evropi. Sa druge strane, sve se vidi u poređenju: Rusija i evropske zemlje su ipak bliže jedni drugima nego Kini, muslimanskim zemljama Bliskog istoka, Indiji. Zato su međusobne veze Rusije i Evrope protivrečne. Brojne čuvene ruske hramove i moskovski Kremlj projektovali su Italijani. Od Azije smo uzeli malo. Recimo, kruna Monomaha kojom su krunisani carevi do Petra Velikog, najverovatnije je napravljena u Aziji. Ali po mom mišljenju, preovladalo je ono evropsko.
Kakvi su vaši planovi?
— Završio sam novu knjigu „Senka Mazepe: Ukrajinska nacija u epohi Gogolja“, koja je posvećena međusobnim odnosima Ukrajinaca i Rusa, Ukrajinaca i Poljaka, Ukrajinaca i Jevreja u doba Gogolja. Mazepa je živeo u drugo vreme, ali njegova senka je simbol razjedinjenosti Rusije i Ukrajine. Za Ukrajince on je veliki građevinar, mecena, gradio je ukrajinsku državnost. Za Ruse je simbol izdaje. Premda je dvadeset godina služio caru Petru, u najtežem trenutku, kad je švedska vojska kralja Karla XII napala Rusiju, hetman Mazepa je prešao na njegovu stranu, misleći da je to korisnije za njega i zato je za ruskog čoveka Mazepa simbol izdajnika.
Da li je Gogolj ruski ili ukrajinski pisac?
— Neosporno je ruski pisac, ali bilo je ruskih pisaca neruskog porekla koji su pisali na ruskom — Jevreja, Poljaka. Recimo Jurij Olješa je poljski naučio pre ruskog. Rusku književnost nisu samo Rusi stvarali. Gogolj je svakako veoma blizak ruskom narodu, ali smatram da je više Malorus, Ukrajinac koji je pisao na ruskom i čak je ruski jezik začuđujuće preobražavao svojim ukrajinizmima.
Kako će se završiti ova kriza u rusko–ukrajinskim odnosima?
— Pretpostavljam da će pre ili kasnije doći do pomirenja. I Ukrajinci i Rusi moraju da naprave ustupke. Ukrajinci moraju da shvate da Rusi koji žive u Ukrajini imaju pravo da ostanu ono što jesu, nisu dužni da Mazepu smatraju svojim nacionalnim herojem, nisu dužni da zaborave svoj ruski jezik. Sa druge strane, i Rusi treba da shvate da Ukrajinci jesu poseban narod, mnogobrojan, koji neće nestati ni rastvoriti se. Pomirenja će biti, ali ne skoro.
