Beograd, koji ga poznaje po nekoliko ranije prevedenih knjiga, dočekao ga je kao zvezdu, što je on prokomentarisao rečima da nema drugog grada u svetu koji tako ume da se obraduje njegovom dolasku. Ovog puta na Sajmu knjiga predstavio je roman „Obitelj“, koji je izdao B92. Za Sputnjik kaže da je od svega nabrojanog pomalo, ali da nije „pravi“ političar.
— Svi pisci su političari, više nego pravi političari, zato što članovi Dume, ili vlade, dolaze i odlaze, a Tomas Man, Mark Tven, Andrić, Dostojevski — to je suštinska politika, ona iz godine u godinu, iz pokolenja u pokolenje, čak iz veka u vek — ostaje politika. Za Rusiju je Kusturica veći političar nego mnogi političari, zato što sve što on kaže dobija veliki odjek u Rusiji, i čak nije važno kako Srbi na to reaguju. Svaka njegova reč ide u sve medije, svi to jedva dočekaju, o tome diskutuju, hiljade ljudi to stavlja na društvene mreže… To je dakle, realna, prava politika, i za pisca je to više nego dužnost.
Pisci na razne načine izražavaju svoj politički stav — neki se zadovoljavaju time da ono što misle, napišu. Vi ste, međutim, bili veoma aktivni u Nacional-boljševičkoj partiji Eduarada Limonova, koja je često bila više nego agresivna.
— To je sad druga partija — zove se Druga Rusija.
Šta znači druga Rusija — da li je ona suprotstavljena „prvoj“?
— Ne, ne, kod nas je sve u redu. Mi smo državotvorna partija, patriotska i često za pola koraka ili korak idemo ispred ostalih, putem prave Rusije. Ali mi ne skrećemo ni na Zapad, ni na Istok, naše mišljenje je najruskije mišljenje.
Kakvo je „najruskije mišljenje“ o Rusiji danas?
— Rusija neizbežno, po svom geopolitičkom položaju, zahvaljujući svojoj sudbini, uvek zauzima određeni važan prostor u svetu. Čak i kad nije imala za to osnove, poslednjih decenija kad je veoma mnogo bila izgubila, zauzimala je zahvaljujući nekoj nevidljivoj logici istu poziciju. Ona je stožer sveta na teritoriji Evroazije, i antiteza američkom pritisku. Pri tome Rusija prihvata Zapadnu Evropu kao nosioca visokih kulturnih principa. Prihvata i SAD kao nosioca određenih kulturnih istina. Rusija smatra da je svet raznovrstan i složen i da u njemu svako ima pravo na svoj glas. I upravo je Rusija uporište demokratije iako je optužuju da ruši demokratiju. Dok postoji Rusija, postoje Kina, Indija, postoji raznovrsna Evropa, a to znači da postoji tradicija, postoje pravoslavlje, katolicizam… I to je put Rusije, drugačiji od onog koji kao jedini predlaže takozvani civilizovani svet, koji se i sam već zapetljao i stalno greši, taj svet koji u Aziji ne može da reši nijedan problem. Rusija predlaže da ne insistiramo na tome da je svet jednak i da se kreće samo u jednom pravcu, već da je raznovrstan i da se kreće u raznim pravcima.
Ruske predloge, nezavisno od toga kakvi su, Zapad ne prihvata. U ovom trenutku Zapad Rusiju ne doživljava ništa bolje nego Islamsku državu.
— Znate, to je tradicionalna situacija, ja se zbog toga ne sekiram naročito. Evropa nikad neće priznati da je Rusije spasila svet od najstrašnije pretnje 20 veka — od fašizma. Odmah potom su uložene ogromne snage da se Rusija uništi. Mašinerija informativnog rata, usmerena na uništenje Rusije, nije se zaustavljala sve od 1945. godine. Možemo da ih razumemo jer je nekad Rusija, braneći se, stizala u evropske prestonice Prag, Berlin, Pariz… To joj nikad neće zaboraviti.
Rusija je od Petra Velikog bila otvorena prema Zapadu, Petar je čak i sagradio grad kako bi „otvorio prozor na Zapad“. Setimo se samo kako je posle raspada SSSR–a prihvatano sve što je dolazilo iz SAD i Evrope — od literature, preko odeće, do hrane. Zapad nikad nije tako prihvatao Rusiju.
— Da, to je istina. Suština je u strahu. U tome što ruski Mongol, ruski Kozak ili Sibirac, može da stigne i do Berlina i do Pariza — na konju ili na tenku, kad god poželi. Ipak, ne možemo da kažemo da nas Evropa nije prihvatala. Uticaj Rusije na Evropu nije ništa manji nego Evrope na Rusiju. Tolstoj, Dostojevski, Musorgski, ruski balet, veoma su uticali na svu svetsku kulturu. Između ostalog, i na Holivud. To mnogi ne žele da priznaju. Rusi danas odlično poznaju evropsku kulturu, dok na primer, u Nemačkoj niko ne zna ni ruske pisce, ni glumce, ni muzičare… Nemci smatraju da je Rusija periferija, a da su oni centar sveta. To je evropski snobizam. Nas optužuju da smo malo otvoreni prema svetu, a mi smo najotvorenija, najdemokratskija zemlja. Mi koristimo sve informacije, svu muziku, svu kulturu… Mislim da je i Srbija takva… A Evropa, ma koliko bila tolerantna i politički korektna, ona smatra da treba da uči ceo svet kako da se ponaša. Rusija zato nije samo zaštitnik svojih, nego i interesa Irana, Srbije, Latinske Amerike, Indije… Mi smatramo da svaki narod ima pravo na svoju kulturu, svoj način života, svoju modu, na kraju krajeva.
Postoji deo ruske inteligencije koji se naziva liberalima i koji se nikako ne bi složio sa vašim stavom o demokratskoj Rusiji, naprotiv, vide stvari sasvim suprotno… Znam da ih baš ne volite.
— Ja se prema njima odnosim tačno onako kako oni zaslužuju. Ja samo dokazujem njihovu beskonačnu dvoličnost u svakoj situaciji. Sada su oni na istoj strani kao i Evropa kad je reč u učešću Rusije u krizi u Siriji, a ti isti ljudi nisu imali ništa protiv kad su SAD za 25 godina deset puta pokretale svoje oružane snage. Kad su oni delovali u Avganistanu, Iraku, Jugoslaviji — liberali su ćutali. Ako je miting na Majdanu, kažu da to narod traži svoj identitet. A ako je na Krimu, to su ruski nacionalisti koji žele da vrate SSSR… Oni su prosto fariseji i lažovi. Ali oni imaju pravo glasa, ni u kom slučaju ih ne treba zabraniti, cenzurisati ili im ne dozvoliti da kažu svoje mišljenje, jer Rusija nije Ukrajina, ni Britanija, ni SAD. U Rusiji se čuju svi glasovi, i najprodavaniji pisci kod nas su Akunjin i Ulicka koji u nekom smislu imaju antiruske stavove. I još dobijaju ordenje za zasluge. Sadašnji nivo intelektualne slobode u Rusiji nema pandana u ruskoj istoriji. Nikad nije tako bilo.
Pominjete Ukrajinu. Šta je danas Ukrajina Rusiji?
— To su bolni odnosi dva naroda koji imaju zajednički koren. Jedan deo Ukrajine je rešio da nema nikakve veze sa Rusijom, i to je njihovo pravo, oni mogu da se udaljavaju od Rusije koliko god hoće. Ali ako u Ukrajini živi 24 miliona Ukrajinaca i 20 miliona Rusa, onda i Rusi imaju pravo da organizuju svoju sopstvenu državu, da imaju svoju istoriju, i svoj jezik. To je suvereno demokratsko pravo svakog naroda. Ukrajina je zemlja koja nije mogla da izađe na kraj sa svojim imperijalnim nasleđem. Rusija je uspela, u njoj žive Tatari, Jakuti, razni narodi i svi imaju autonomiju, škole, jezik… A Ukrajinci smatraju da treba da postoji samo ukrajinski jezik, istorija, ukrajinske škole… Ovo što sada vidimo, još nije finale. Donbas je samo mali deo Ukrajine koji će se udaljavati od nje. I on ne može da se smanjuje, može samo da raste. Ukrajinci, koji sa tim nisu mogli da izađu na kraj pre godinu dana, neće moći ni dalje. Moraće da žanju plodove svoje nesposobnosti da budu pravi imperijalni narod. I istorija će ih zato kazniti.
Dakle, kakvo će biti finale i koja je tu uloga Rusije?
— Opet će pasti kijevska vlast u koju će se razočarati sama Ukrajina. Ja mislim da već sada 50 odsto Ukrajinaca ne razume rezultate Majdana, ne želi razvoj Ukrajine na onim principima koje je doneo Majdan, i što je još gore, ne veruje da će EU primiti i hraniti 40 miliona Ukrajinaca. Konačan rezultat će biti takav da Ukrajina ne može da izađe iz magnetnog polja Rusije. Ona može samo da se smanji na neki mali geografski prostor i da tamo pravi svoju državu. Ja čak ne verujem da ako SAD okrenu leđa na dve nedelje, Rumuni i Poljaci neće doći sa svojim teritorijalnim pretenzijama, sa kojima ne znam kako će izaći na kraj. Ne bi me iznenadilo da zovu Putina da ih spase.
