Džejms Lajon bio je šef Međunarodne krizne grupe za Balkan u vreme kada je Balkan bio u žiži interesovanja zapadne međunarodne zajednice; Međunarodnoj kriznoj grupi među višim savetnicima i članovima borda sede i milijarder Džordž Soroš, vodeći američki geostrateg Zbignjev Bžežinski, dva bivša generalna sekretara NATO-a (Havijer Solana i Džordž Robertson), bivši glavni komandant NATO Vesli Klark, nekadašnji nacionalni savetnik za bezbednost SAD Semjuel Berger, predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger, Karl Bilt… A „Forin polisi“ jedan je od uglednijih časopisa koji izlaze na engleskom jeziku.
Pa kada u „Forin polisiju“, pre nekoliko dana, izašavši najedanput iz duboke hibernacije, Džejms Lajon već u naslovu svog teksta upita „Da li se rat sprema da izbije na Balkanu?“, i tekst i nameru koja stoji iza teksta valja pročitati više nego pažljivo. Tim pre što tragova istog razmišljanja ima i na drugim, zvaničnijim mestima…
Lajon piše o Bosni i Hercegovini, a naročito o Republici Srpskoj. Važno podsećanje na kontekst: propala britanska rezolucija o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je imala da Republiku Srpsku proglasi za genocidnu tvorevinu, trebalo je da predstavlja uvod u gašenje Republike Srpske. Usledila je kontra-mera, odluka o održavanju referenduma u Republici Srpskoj o povratku (izvornih dejtonskih) ovlašćenja u pravosuđu, što se pre svega treba shvatiti kao znak da se RS spomenutim namerama da bude ukinuta neće predati bez borbe. Istovremeno, zapadne namere da RS, pod plaštom reformi u BiH, bude obesmišljena i pretvorena u praznu ljušturu lišenu ma kakve državolike sadržine, a BiH u centralizovanu državu u kojoj će presudnu reč imati bošnjački i hrvatski saveznici evroatlantskog Zapada, zasigurno nisu nestale propašću britanske rezolucije.
Otuda i ne čudi što se najavljenom referendumu Lajon protivi žestoko. „Iako će se referendum ticati samo pravosuđa, njegove destruktivne namere čine ga de fakto deklaracijom nezavisnosti“, navodi, sasvim na tragu poslednjih EU zaključaka o BiH (12. oktobra) u kojima se ocenjuje da bi „održavanje referenduma ugrozilo koheziju, suverenitet i teritorijalni integritet“ BiH.
Umesto referenduma, EU predlaže „strukturni razgovor o pravosuđu“ kakav je svojevremeno već dogovoren između predsednika RS Milorada Dodika i tadašnje EU šefice diplomatije Ketrin Ešton. Lajon, međutim, ovakvu EU politiku „udovoljavanja“ Dodiku naziva „dokazano pogrešnom" i, manirom neoliberalnih jastrebova koji već barem deceniju i po definišu američku spoljnu politiku, od Sjedinjenih Država zahteva da „preskoče" (override) EU po pitanju BiH i svojim „energičnim i robusnim angažovanjem spreče predstojeći kolaps Bosne“.
Zašto? Ovde je zapravo čitava suština: da u nastali „vakuum“ ne bi „uskočila Rusija“, koja „kroz sve ove provokacije podržava Republiku Srpsku… Podržavajući Dodika, Putin je u stanju da proizvede ozbiljne probleme za Zapad“, piše Lajon, ističući kao najvažniji među ovim problemima „klimu nestabilnosti koja sprečava EU, SAD i NATO da zadobiju smisleno uporište“ na ovom prostoru.
Podsećamo, i Dejmon Vilson iz veoma uticajnog vašingtonskog tink-tenka Atlantski savet još u jesen prošle godine pozvao je, poput Lajona, na istovetnu akciju i iz istovetnog razloga; na pojačani transatlantski fokus na Balkan, kako Balkan ne bi skliznuo Vladimiru Putinu i Rusiji u ruke umesto da čitav ostane pod američkim uticajem („Putinov balkanski gambit“). Ovo jeste preovlađujući način mišljenja u krugovima u kojima se u Vašingtonu formira američka spoljna politika.
Otuda je naročito alarmantan spisak sugestija i pretnji Džejmsa Lajona. SAD treba da imenuju specijalnog izaslanika za Balkan koji će, u ime čitavog Zapada, „ponovo razmotriti Dejtonski sporazum s idejom da ga ponovo napiše u potpunosti“. Tu je i druga mogućnost. „Međunarodna zajednica“ — ako Dodik ostane pri referendumu u kome ga, kako piše Lajon, podržava Rusija — „treba da ukine Republiku Srpsku, što bi, iako ekstremno, bilo moguće upotrebom administrativnih i finansijskih sredstava“. I treća varijanta, treća pretnja koja novo svetlo baca i na vesti o američkom naoružavanju hrvatske vojske: „Bošnjaci i Hrvati poveli su rat 1992. kako bi Bosnu očuvali na okupu, i nema znakova da bi Republiku Srpsku danas pustili da ode bez borbe. Ako izbije nasilje, osetiće se na čitavom Balkanu. Moglo bi da se prelije na Kosovo, u južnu Srbiju, Makedoniju, u region Sandžaka u Srbiji u kome su muslimani većina…“
Sve u svemu, zaključuje Lajon, „Vašington mora da odluči sada, a ne kasnije, da li će delovati proaktivnije kako bi održao Bosnu i Hercegovinu na okupu a Balkan stabilnim — ili će prepustiti Moskvi da uspostavi pravila“.
Da li je, zaista, Vašington spreman na izazivanje novog haosa na Balkanu kako bi na njemu održao sopstveni uticaj, ili makar sprečio uspostavljanje ruskog? Kako će Evropska unija u tom slučaju odreagovati, pošto joj bilo kakva kriza na ovom području, usred svih kriza koje je potresaju, nimalo nije potrebna? Da li će takav, eventualni, pokušaj SAD da zapale Balkan gurnuti Srbiju još bliže Rusiji, u potrazi za zaštitom? Ili će pod američkim pritiskom da pokleknu i Srbija i Srpska? S tim što — ako su Amerikanci u pravu — i Srbija i Srpska iza sebe sada imaju moćnog saveznika. I bilo bi tako zanimljivo čuti o čemu su, u četiri oka, u Moskvi razgovarali Aleksandar Vučić i Vladimir Putin, a razgovarali su, kako je zvanično navedeno, i o situaciji na Balkanu…
