SAD su zaboravile kako se obavlja pravi diplomatski posao. Glavni instrumenti američke spoljne politike su pretnje sankcijama ili upotreba vojne sile. Pritom, kada se američka administracija meša u svaki sledeći konflikt, ona uopšte ne vodi računa o tome šta će biti nakon završetka rata, piše bivši američki diplomata i saradnik Pentagona Čez Friman u autorskom članku za časopis „Rusija u globalnoj politici“ koji prenosi sajt „Šta oni kažu o SAD“.
Po mišljenju Frimana, ova situacija je izazvana, kako on kaže, „degradacijom“ američkog diplomatskog korpusa. Dok se u većini zemalja na visokim funkcijama u spoljnopolitičkim resorima nalaze izuzetno školovani i obučeni profesionalci, u SAD funkcije se često dodeljuju kao poklon aktivnim učesnicima predizborne kampanje stranke koja je pobedila na izborima. SAD su jedina velika sila na svetu koja nema profesionalnu diplomatiju. Američki političari kao da smatraju da bi definisanjem spoljnopolitičke strategije trebalo da se bave sanjalice i teoretičari, koji nemaju dovoljno stručnog znanja.
Diplomatija je potrebna kako bi država ostvarila sopstvene interese i rešila probleme sa drugim državama, bez primene sile. Neuspeh diplomatije ponekad vodi ka ratu.
Trebalo bi da odustanemo od navika stečenih tokom Hladnog rata. I dalje reagujemo na neprijateljske poteze pretnjama ratom, umesto da pojačamo diplomatske napore kako bi sprečili eskalaciju konflikta. Uvodimo sankcije da pokažemo koliko smo nezadovoljni i merimo njihov uspeh po tome koliko su nevolja doneli neprijatelju a ne po tome, koliko su uspeli da promene njegovo ponašanje.
Pritom, sankcije se nama često vraćaju kao bumerang. Oni stvaraju prepreke za izvoz naših proizvoda u zemlje protiv kojih su uvedene sankcije. To često ohrabruje ove zemlje i one postaju samostalnije, razvijajući sopstvenu privredu.
Na pragu smo strateških promena u svetu. Vođstvo SAD izaziva sve veću skepsu, zato što raste broj pitanja na koja je nemoguće odgovoriti vojnim putem.
Trebalo bi se prisetiti principa prave diplomatije i instrumenata nenasilnog upravljanja državom, kako bi ostale zemlje shvatile da je povoljnije sarađivati sa SAD nego sarađivati protiv zvaničnog Vašingtona.
