Mesecima je srpska javnost, pa čak i spontani konzumenti medijskog sadržaja, zasuta senzacionalističkim naslovima o broju izbeglica koji će u Srbiju doći sa Bliskog istoka i o tome koliko njih će Evropa vratiti u Srbiju, a poslednji u nizu je da Vlada Srbije na više lokacija tajno oprema kasarne za njihov smeštaj.
Da budemo jasni odmah na početku — mesta senzaciji nema i nema ništa tajno u vezi sa izbeglicama i Srbijom kao tranzitnom zemljom.
Nema najezde Huna
Iako su plasirani kao da se sprema najezda Huna ili nekih plemena koje gledamo u filmovima, i sami ste mogli da se uverite da ti „upozoravajući“ naslovi o izbeglicama traju onoliko koliko je potrebno da ih neko izgovori. I ispostave se kao netačni.
To da Vlada oprema kasarne za izbeglice može da se ispostavi i kao tačno, ali već sad znamo da tu nema ničeg tajnog i nelegalnog. Takvo rešenje se nameće i kao logično, jer ide zima a izbeglice moraju da se sklone na suvo ona dva-tri dana, koliko se obično zadržavaju u Srbiji.
Evropa, očigledno, nema jedinstveno rešenje za pitanje izbeglica, a nekad deluje i da ga nema uopšte. No, sva ta tromost briselske administracije ili namerno lutanje od sastanka do sastanka ne znače da će konačno rešenje izbegličke krize biti Srbija. Niti da će biti deo tog rešenja. Zato tumačenja koja govore da je prema nekoj tamo odluci planirano da Srbija zadrži 12.000 izbeglica, a da Evropa traži veći broj od toga, ne piju vodu.
Ono što realno može da se dogodi jeste da ti ljudi sa Bliskog istoka ostanu u Srbiji duže od dosadašnje prakse, ali niko od Srbije ne traži da ih trajno nastani. Još važnija činjenica je da niko od Srbije to ne može da traži jer ona nije na listi sigurnih Trećih zemalja.
Srbiji — da istaknemo i to, iako je mnogo puta rečeno — mogu da budu vraćeni njeni državljani koji su uhvaćeni u ilegalnom boravku u zemljama EU ili su tamo zatražili azil, pa ga kao ekonomski migranti nisu dobili. Srbiji mogu da budu vraćeni i oni građani koji se predstavljaju kao Sirijci, a zapravo su iz Gane, Pakistana… pa hoće da odu u EU i tamo se nastane. Neko tamo u EU — a nas preterano i ne interesuje kojim sistemom — odlučuje da li oni dobijaju azil ili ga ne dobijaju, a onda ti ljudi mogu da budu vraćeni u Srbiju. Međutim, Srbija isto tako može da ih vrati u državu iz koje su ovde ušli.
Jedino izbeglice odlučuju
Elem, sad da se vratimo na izbeglice sa ratom zahvaćenog Bliskog istoka. Jedna od najnovijih vesti je da Austrija diže zid na svojoj granici, pre toga se naveliko pisalo o zidu koji je podigla Mađarska, pre nje Bugarska, te se opet iz toga izvlači pogrešan zaključak kako građani zemalja sa Bliskog istoka nemaju gde — pa će u Srbiju.
Stop senzacijama: izbeglice neće u Srbiju.
Čak i da ih EU kamionima doveze u Srbiju, čak i da Srbija prihvati da oni ostanu ovde, izbeglice neće i ne žele da ostanu ovde. Čak i da Srbija prestane da ih transferiše u zemlje EU, oni neće ostati u Srbiji. Jedino rešenje je da ih Srbija zatvori, a to Srbija neće uraditi.
Ali ako budu zatvorene sve granice (rubnih) zemalja EU — pitaće neko: gde će onda ti ljudi? Kao što rekosmo, ostaće nešto duže u Srbiji nego što inače bivaju i čekati evropsku preraspodelu kvota, ili neće čekati nego će tražiti alternativni način da se domognu željenih destinacija.
Ako, na primer, i Hrvatska podigne zid prema Srbiji i oko 100 Sirijaca dođe pred taj zid, Hrvatska neće moći da ih vrati, već će morati da ih pusti da uđu i da pokrene proceduru provere. Urade li drugačije, preti im tužba evropskom sudu za ljudska prava.
„Kolika ti je plata?“, pitao je nedavno neko od izbeglica koleginicu iz dnevnih novina koja je pravila priču sa njima. „Pa hajde onda sa nama u Nemačku“, rekao joj je taj isti čovek kad je čuo koliko ona kao novinar zarađuje.
Dakle, još jednom: izbeglice sa Bliskog istoka nisu rizikovale živote i živote svojih porodica, ulazile na prenatrpane brodove, pešačile kilometrima, kinusle ili se pekle na suncu… da bi pristale da umesto Nemačke i Skandinavije nastave život u Srbiji. Da je drugačije ostale bi u, na primer, Grčkoj ili Turskoj.
