Prva stvar koju smo uočili na putu od aerodroma bio je bilbord koji je krasio lik Mila Đukanovića uz natpis tipa „Partnerstvo za prijateljstvo: Crna Gora — NATO“.
Da se nije bog zna koliko odmaklo u evro-atlantskim integracijama pokazao je prizor najvećeg crnogorskog industrijskog postrojenja — Aluminijumskog kombinata (KAP). Fabrika u raspadu, odlična kulisa za Karpenterove horore, iz dimnjaka ne izlazi dim. Iz „Vijesti“ saznajemo da KAP radi, ali da veliki broj radnika strepi od otkaza.
Sledeći susret sa „evropskim standardima“ je na recepciji hotela. Na pitanje da li je dozvoljeno pušenje u sobi, recepcioner odgovara da je zakonom zabranjeno, ali pruža pepeljaru i kaže: „Samo se opušti“.
Kasnije tog dana, u prijatnom restoranu, konobar pokazuje preteći natpis za stolom tipa „ko zapali, uradio je to na sopstvenu odgovornost i biće krivično gonjen“, ali posle minut-dva donosi tanjirić, sklanja natpis i kaže: „Zapali, što se ustručavaš“.
Kafanski dijalog vlast-opozicija
Noć između petka i subote rezervisana je za piće sa drugom koji se posle dvadesetak godina vratio u Podgoricu iz Londona. Uoči susreta, upozorava da se izbegava priča o politici, jer od dvojice njegovih prijatelja, jedan je za Mila, a drugi protiv.
Kao što to obično biva u kafanskim razgovorima (makar se odvijali u fensi kafiću) dolazimo do priče o politici. Srećom, točeno „Nikšićko“ pretvara čoveka u diplomatu Gledstonovog kalibra. Kažeš šta misliš a ne uvrediš nikoga.
„Živeo si u Engleskoj, zemlji koja je izmislila demokratiju, sistem koji na Balkanu bezuspešno vežbamo manje od 30 godina. Pa jesu li Englezi Čerčila, najboljeg premijera u istoriji, na prvim posleratnim izborima poslali u penziju? Mnogo je 25 godina na vlasti da si najbolji na svetu“, argument je koji je naterao Milovog glasača da prizna da je možda došlo vreme za promenu vlasti.
Milov protivnik ogorčen je liderima opozicije i zastupa tezu da bi bilo ko sem njih poslao Mila na đubrište istorije.
Gledstonovski argument glasi da ni rođena majka u Srbiji ne bi glasala za lidere DOS-a uoči 5. oktobra, ali da je ujedinjena gomila od 18 bizarnih stranaka porazila Miloševića, čoveka koji je patentirao sistem vladavine koji je Đukanović usavršio.
Nas i Rusa 300 miliona
Uoči mitinga, u drečavožutim prslucima (u koje su nas obukli prilikom akreditacije duge kao godina, da nas ne zamene s demonstrantima. A zašto — već ste saznali iz izveštaja o crnogorskoj „najdužoj noći“) razgovaramo sa građanima. Niko od prisutnih ne navodi ulazak u NATO kao razlog prisustva protestima. Svi odgovori se svode na „siromaštvo, ne može se trpjeti ova mafija“.
Crnogorski opozicionari, tradicionalno nepoverljivi prema novinarima, oduševljeni su, čak i oni „dukljanskog opredeljenja“ kad se uvere da radimo za ruske firme. Za sve sa kojima smo bili u kontaktu, Kolja, kolega iz „RIA Novosti“, prva je zvezda protesta. Rus koji govori srpski.
Kolji ne prija status pop-ikone podgoričkih protesta. Ne zna se koliko je srdačnih pozdrava i ljubljenja istrpeo to veče. Uključujući i poljupce masnih „četnika“ iz Pljevalja.
„Putin je najbolji u svijet! Pomoga′ je Siriji, a moga′ bi i nama. Samo da pošalje jednu raketu na pravu adresu. Ne mora da ratuje ka′ u Siriji“, kaže gotovo svaki drugi Koljin obožavalac. Pa im ti objasni da nisi baš uticajan ka′ Lavrov.
Čuvaj zdravlje — udiši suzavac
O prekomernoj upotrebi sile toliko je toga rečeno da ćemo tu temu ovaj put preskočiti. Idemo na manje bolne, bizarne momente.
Ko je slušao crnogorskog ministra unutrašnjih poslova — ni pakao mu neće teško pasti. Sat i po nakon što je policija, prema rečima ministra Raška Konjevića, upotrebila „sasvim dovoljno“ hemijskih sredstava koja „nisu štetna po zdravlje“, kroz odškrinut prozorčić u hotelsku sobu udaljenu oko kilometar od zgrade Parlamenta uvukao se suzavac. I razvalio ne samo oči, već i pluća.
U nedelju između pola jedan i dva, tri sata posle intervencije kojom je sačuvan „ustavni poredak“ nije se moglo prići na kilometar poprištu sukoba. Naravno, zbog „primerene upotrebe hemijskih sredstava“.
U nedelju posle podne, nekih 15 sati posle intervencije, tokom 22. podgoričkog maratona, sve je bilo normalno, jedino su maratonci ronili suze na pojedinim deonicama.
Divna sunčana nedelja, ali premalo ljudi na ulicama, ne baš pune kafane, jedno venčanje, upadljivo malo zainteresovanih za maraton… Naizgled dosadan neradni dan. Ljudi izbegavaju priču o politici. Jer mora od nečega da se živi.
A zna se ko je jedini poslodavac. U sve siromašnijoj Crnoj Gori.
