Reči akademika Matije Bećkovića u svetlu današnjih okolnosti više nego jasno opisuju paradoksalnu situaciju sa Kosovom i Metohijom.
Da li je Kosovo još uvek naše? Ako nije, zašto je odricanje uslov sadržan u čuvenoj platformi poglavlja 35?
Oni koji su skloni realističnom pogledu na svet reći će da južna srpska pokrajina de fakto odavno nije naša.
Jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova pre gotovo decenije, sledeći primer Sjedienjenih Američkih Država, priznale su gotovo sve članice Evropske unije. Uprkos Rezoluciji SB UN 1244 u kojoj je ta teritorija jasno definisana kao područje pod srpskim suverenitetom, međunarodna zajednica po ko zna koji put zatvorila je oči pred pravnim normama sadržanim u dokumentu koji je usvojio najviši organ Ujedinjenih nacija.
Kažu da se vremenom čovek na sve navikne, pa je tako danas postalo uobičajeno da se na najgrublji način krši međunarodno pravo i urušava uloga UN.
Otimanje Kosova i zaokruživanje protivpravne nezavisnosti sukcesivno i tempirano sprovodi se već godinama kroz sporazume i pregovaračke platforme koje se srpskoj vlasti nude po sistemu „uzmi ili ostavi“.
Mašući ružičastom budućnošću u Evropskoj uniji, pored bolnih reformi, pred Srbiju se uvek iznova postavljaju i novi uslovi čiji je isključivi cilj potvrđivanje nezavisnosti Kosova.
Iako smo svedoci potresa na svetskoj geopolitičkoj sceni i sve očiglednije promene odnosa snaga, ubeđuju nas da je za rešenje svih naših nevolja neophodno da postanemo ponosna članica evropske zajednice, tvorevine koja je u dubokoj krizi što je pokazala izbeglička kriza.
Referendum koji se sve češće spominje, na kojem bi građani odlučivali o daljoj sudbini južne pokrajine, iako na prvi pogled mnogima deluje kao prihvatljiv i logičan, takođe može biti zamka, još jedan u nizu trikova koji bi vodili ka istom cilju. Ako znamo da su u preambuli Ustava Kosovo i Metohija definisani kao „neotuđivi deo Srbije“, nejasno je šta bi se zapravo postiglo referendumskim izjašnjavanjem. Ako tome dodamo činjenicu da su građani Srbije uglavnom nezainteresovani za demokratsko izjašnjavanje, te da više od polovine njih po pravilu ne izlazi na glasanje, rezultati raspisanog referenduma mogli bi da posluže i kao alibi za najavljenu promenu Ustava i definitivno odricanje od Kosova.
Paralelno sa otvaranjem teme o poglavlju 35 i jasnom stavljanju do znanja da je uslov svih uslova priznavanje nezavisnosti Kosova, na dnevni red Uneska uvrštena je i preporuka da Kosovo postane članica te institucije. Na osnovu dosad poznatih činjenica postoji velika verovatnoća da će kulturna baština Srbije pripasti novoj albanskoj državi formiranoj na teritoriji na kojoj su vekovima živeli Srbi.
Nažalost, sve manje je nade da će biti sprečena odluka svetskih moćnika da se srpski manastiri i crkve predaju na čuvanje onima koji su od 1999. godine napali i oskrnavili 236 srpskih crkava i manastira.
Posmatrao iz te perspektive i sve izvesnijeg ishoda sutrašnjeg glasanja u Unesku, čini se da bi neuporedivo svrsishodnije od bilo kojeg drugog mehanizma bila najava prekida pregovora sa EU ukoliko Kosovo postane članica Uneska. Jer, da li su građani još uvek većinski opredeljeni za opciju koja traži ogromne žrtve uz krajnje neizvestan ishod?
Valjalo bi takođe da finiš kosovske bitke sačeka neka srećnija vremena, u kojima se uloga UN neće dovoditi u pitanje i kada će ponovo biti neprikosnoveni dokumenti koji su usvojili organi zaduženi za očuvanje svetskog mira i bezbednosti.
