Kad bi većinska Srbija imala približno isti prostor u medijima i tretman na javnoj sceni kao što je danas ima manjinska ali agresivnija Srbija, nemački novinari ne bi ni imali potrebu da pitaju predsednika Srbije šta bi se desilo kad bi neko priznao Kosovo i Metohiju.
Pošto je glas manjine neuporedivo vidljiviji i u etru znatno dominantniji, Nemci su pitali a predsednik odgovorio da bi u tom slučaju izbio građanski rat. Zbog dominacije manjine morao je da pojasni izjavu i srpskim novinarima i podvuče kako Srbiji ne preti građanski rat, već da bi ga bilo ako bi i eventualnog priznanja bilo.
Brže-bolje je reagovao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (HO), saopštenjem je replicirano da predsednik svojim izjavama stvara ne samo neprijateljski kontekst rešavanja kosovskog pitanja, nego i obračuna sa oponentima.
Dakle, prošle nedelje su i Tomislav Nikolić i Sonja Biserko radili svoj posao. Predsednik Nikolić je u kontekstu priče o najnovijim zahtevima EU o Kosovu dao svoj sud, branio interese države i nije prekršio Ustav. Predsednica HO Biserko je u istom kontekstu požurila da osudi Nikolića, ubaci kontratezu braneći sopstvene interese i nije prekršila Ustav. Ali ni načela svojih donatora.
„Šta proizlazi iz Nikolićeve izjava? Da je on, kao predsednik Republike i vrhovni komandant Oružanih snaga spreman da upotrebi silu protiv onih koji bi bili spremni da priznaju nezavisnost Kosova“, pitali su se u HO i naglašavali da je oponentima zvanične politike izrečena pretnja upotrebom oružane sile i da je sila uvedena u politički prostor i javni govor.
Prethodni citat je klasični primer zamene teza jer je iz izjave predsednika Nikolića nedvosmisleno jasno da nije govorio o državnom aparatu, već je konstatovao da je većinski deo Srbije protiv nezavisnosti Kosova, pa bi eventualno priznanje izazvalo sukobe.
Hipotetički, a s obzirom na to da je Kosovo u sastavu Srbije i da svaka secesija prema važećem Ustavu znači rušenje ustavnog poretka, neminovno bi bilo i očuvanje tog poretka. Pa i silom. Ali situacija takva nije, a ni predmet izjave to nije. Pa ni pretnje, dakle, bilo nije.
Osim Helsinškog odbora, našlo se još podosta javnih aktera koji su, takođe, „radili svoj posao“, pa su brže-bolje potrčali da osude Nikolićevu izjavu.
Ubrzo je i Vladimir Kostić, predsednik SANU, izjavio kako bi neko morao da kaže narodu da Kosovo nije više u rukama Srbije. I svi „profesionalci“ su pojurili da ga podrže. Njihovo pravo. Svakako i pravo akademika Kostića. Sloboda govora je Ustavom zagarantovana.
Profesoru Kostiću bi se nešto drugo moglo zameriti jer tvrdi da je izjava o Kosovu njegov lični stav, a nekako je čudno da ozbiljan čovek, kakav on jeste, bude malo predsednik SANU, a malo samo profesor. Ili da jedan dan ima jasan stav o Kosovu, a sledeći izjavi kako u SANU ima mnogo onih koji bolje od njega poznaju kosovske probleme.
Međutim, daleko problematičnije je što su svi koji su, gotovo horski, branili slobodu govora akademika Kostića takođe horski zapenili da tu istu slobodu uskrate svim njegovim kritičarima. Ponajviše su zamerili predsedniku Nikoliću koji je rekao da očekuje da se SANU izjasni. „Očekuje“, a ne „traži“ ili „zahteva“. Razlika je ogromna.
„Profesionalci“, ali i oni koji se na njihovo „profesionalno“ mesto guraju i upinju, nastavili su da brane profesora Kostića koga, to treba istaći, niko nije napao, i da štite njegovo pravo slobode govora koje, opet to treba istaći, niko nije ni osporio. Naprosto, samo su svi polemisali sa stavom predsednika SANU.
Nekoliko navedenih primera samo su najsvežiji doprinos u višegodišnjem spinovanju srpskog javnog mnjenja. Proces se odvija konstantnim nametanjem matrice prema kojoj je društveno poželjno i statusno svrsishodno reći kako Kosovo nije u Srbiji i podržati sve koji to kažu, tvrde, pa čak i propagiraju.
Tvorci zamajavanja istovremeno tvrde kako je po državu i društvo u celini veoma pogubno polemisati sa njihovim stavovima. Sloboda je očigledno namenjena samo za onu vrstu govora koji prija „profesionalnim“ ušima. Sve drugo je nasilje. A „profesionalci“ nikad agresivniji.
