Od potpisivanja Briselskog sporazuma pa sve do danas sve je manje jasno kome je taj sporazum potreban. Prištini, koja bi da zaokruži svoju državnost, ili Beogradu, koji na Kosovu i Metohiji hoće da sačuva svoju državnost? Analitičari kažu — i Prištini i Beogradu, ali najviše Evropskoj uniji. Zašto?
Politički analitičar sa Kosova Živojin Rakočević navodi tri razloga zbog kojih je Evropi, ali i Vašingtonu, potreban Briselski sporazum.
Rakočević kaže da su svi od početka bili uvereni da može da postoji sporazum od koga će svi imati koristi. Svi sporazumi koji su na Kosovu napravljeni u poslednjih 15 godina sročeni su tako da svaka strana može da stekne osećaj da je dobila 100 odsto, a što su, uveren je naš sagovornik, dosad dobijali samo Albanci.
„Evropa hoće da izađe iz projekta koji se zove Kosovo. I Amerika i Evropa imaju razvijenu strategiju procesa, što znači — ušle su u proces, imaju razvojnu fazu, središnju i završnu fazu. Odlučili su da u ovom periodu izađu iz projekta i da naprave uspešnu priču sa lažnim zaključkom da je ovde proces završen“, navodi Rakočević.
Druga možda i važnija stvar, prema Rakočeviću, jeste da se sa Kosova i Amerika i Evropa povuku „bez ogrebotina“. To bi značilo da ni jedni ni drugi ne dođu u sukob sa Albancima i njihovom razornom etničkom silom, jer su imali više prilika da im se to dogodi. Do toga nije došlo, veruje naš sagovornik, samo zato što ni Evropa ni Amerika nisu bile spremne da pribegnu bilo kakvim demokratskim normama.
„Zato žele da odu odavde i da zlo ostave i Albancima i Srbima. Ekonomski moment takođe postoji, ali je on tek na trećem mestu u ovoj slagalici. Evropa je bacila novac na Kosovo, ali mnogo tog novca joj se i vratilo, jer ovo je crna rupa kroz koju može da prođe ogroman novac, a da ne ostane traga i zato je jednostavnije i jeftinije da se crta podvuče i da se odavde pobegne“, ocenjuje Rakočević.
On dodaje da je Beograd po ko zna koji put mislio da će kooperativnost po pitanju Kosova dati rezultate na evropskom putu Srbije, ali se to survalo u vodu i propalo je.
„Beograd je možda prvi put u svojoj istoriji pomislio da na račun Kosova može imati neke spoljnopolitičke poene, što se pokazalo gotovo kao potpuna propast“, kaže Rakočević.
Analitičar Nedžmedin Spahiu smatra da je sporazum potreban svima — i Srbiji, jer ako hoće u Evropu, mora da se pomiri sa svima u okruženju, i Evropskoj zajednici, koja je zainteresovana za proširenje, u interesu je da njeni budući članovi budu u miru, i Kosovu, jer su dobri odnosi sa svima u regionu jedina perspektiva koju ima.
„Cilj EU je i edukacioni. Njeni zvaničnici žele da Kosovo preobraze iz jednog primitivnog društva u civilizovano društvo sa zapadnim vrednostima. U to je dosta uloženo, ali je bilo i grešaka, pre svega zbog korupcijskih afera među evropskim funkcionerima“, navodi Spahiu.
Prema njegovim rečima, za EU uspeh Briselskog sporazuma ima i spoljnopolitičku težinu.
„Pitanje Balkana je pitanje između odnosa Beograda i Prištine i to jeste suštinska stvar evropske zajednice u smislu dokazivanja svoje spoljne, ali i unutrašnje politike. Tako da je to ipak izazov za evropsku zajednicu, možda i najveći do sada“, zaključuje Spahiu.
Ipak, nije samo politika u pitanju. Evropa od 1999. godine u Kosovo ulaže silne pare, a posebno od jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008. godine. U rezoluciji koju je usvojio Evropski parlament 2014. godine zabeleženo je da je samo misija Euleksa, koja je na Kosovu počela sa radom 2008. godine, članice EU koštala milijardu evra.
