U vreme dok zvanični Beograd bije odlučujuću bitku za kakav-takav ostanak Kosova i Metohije u okvir Srbije, s druge strane administrativne linije gotovo da besni građanski rat. I dok se Vučić i Mustafa u Briselu svečano zaklinju da će ispoštovati sve do sada potpisane sporazume, u Prištini i drugim gradovima pod kontrolom „privremenih organa" u toku je „nacionalna“ revolucija u organizaciji pokreta „Samoopredeljenje“.
Nekad marginalni pokret koji je Prištinu pretvorio u Bejrut 70-ih postaje sve značajnija politička snaga u južnoj srpskoj pokrajini, a čovek koji se povukao sa čela „Samoopredeljenja" trenutno je ključni politički igrač južno od Ibra.
A počeo je kao Čeda…
Aljbin Kurti izašao je iz anonimnosti 1997. kao organizator studentskih protesta u Prištini, kad je prvi put „overio“ zatvor. Očevici tadašnjih protesta svedočili su da nikad nisu prisustvovali monstruoznijem, takoreći „avetinjskijem“ događaju. Tadašnjim izveštačima iz Prištine krv se ledila u žilama dok su gledali Miloševićevu policiju kako „zverski“ tuče studente, a da niko od njih ne pušta ni glasa. Uključujući predvodnika demonstracija Kurtija.
Zahvaljujući „junačkom“ držanju, mlađani student Kurti postaje ne samo zvezda kosovskih Albanaca već i liberalnih, antimiloševićevskih krugova u Beogradu, zbog čega mu je „Naša borba“ dodelila nagradu za toleranciju. Nagrada koja je trebalo da ode u Kurtijeve ruke izazvala je žestoke polemike u antimiloševićevskim krugovima, da ne govorimo da je Miloševićevim „kerberima“ dala „municiju“ za dokazivanje teze o „izdajničkoj opoziciji“.
Obrazloženje da je Kurti borac za ljudska prava i slobode u autoritarnom režimu, kosovski pandan tadašnjeg omiljenog studentskog lidera iz Beograda, palo je u vodu kad je odbio da primi nagradu čime je pokazao da je ideološki mnogo bliži Vojislavu Šešelju nego Čedomiru („Oženi me“) Jovanoviću.
Dete OVK i Titov pionir
Već iduće godine, Kurti, disident sa zatvorskim stažom, zapošljava se u kabinetu političkog lidera OVK Adema Demaćija, čime je pokazao da je student sa oreolom kosovskog Če Gevare ideološki bliži idejama Benita Musolinija.
Tokom bombardovanja 1999. godine Kurti je pokušao da napusti zemlju preobučen u ženu, ali ga je srpska policija uhapsila. Posle povlačenja srpskih snaga sa Kosova, Kurti je prebačen iz zatvora u Lipljanu u Zabelu kraj Požarevca. U martu 2000. pred sudom u Nišu osuđen je na 15 godina robije zbog ugrožavanja teritorijalnog integriteta SRJ i terorizma. Tokom suđenja odbijao je da iznese odbranu i poručio je, u maniru predratnog Josipa Broza, da priznaje samo sud svog naroda.
„Meni može da sudi samo sud mog naroda. Ne priznajem ovaj sud, ne priznajem Srbiju, ne priznajem Jugoslaviju“, poručio je Kurti sa optuženičke klupe.
Višegodišnje robije spasao ga je pad Miloševićevog režima i međunarodni pritisak na novu vlast da oslobodi sve „političke“ zatvorenike, pa je Kurti napustio Zabelu u martu 2001.
Od inženjera do „Samoopredeljenja“
Po povratku u Prištinu nije se otvoreno politički angažovao, ali je bio prisutan u javnosti kao žestok kritičar međunarodne zajednice i Unmika kao čovek koji je uporno ukazivao na korupciju u kosovskim institucijama. U međuvremenu, diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Prištini i stekao zvanje inženjera kompjuterskih i telekomunikacionih nauka.
Za sve to vreme bio je aktivista NVO „Mreža — Akcija za Kosovo", čiji su programski ciljevi bili ljudska prava, socijalna pravda, kultura i umetnost. Kako je izgledala borba za ljudska prava i socijalnu pravdu u izvođenju Kurtija i istomišljenika pokazalo se u junu 2005. godine, kad su aktivisti „Mreže" ispisali grafite „Bez pogovora — samoopredeljenje“ na nekoliko zgrada Unmika.
Tako je nastao pokret „Samoopredeljenje", ali je taj performans bio povod za hapšenje stotinak aktivista „Mreže“, uključujući i Kurtija. A stalne nasilne „performanse“ i hapšenja obeležiće kako biografiju pokreta „Samoopredeljenje“, tako i njegovog doskorašnjeg (formalnog) lidera Aljbina Kurtija.
Funkcionalno strašilo
Za neupućenog posmatrača, politička biografija Aljbina Kurtija izgledala bi kao klasična biografija marginalnog, egzibicionizmu sklonog desničara, kakvih ima na svim meridijanima. Međutim, rezultati prošlogodišnjih parlamentarnih izbora na Kosovu na kojima je „Samoopredeljenje“ dobilo više od 13 odsto glasova, kao i odnos birokrata EU prema ovim političkim egzibicionistima pokazuje da ima tu nešto više od „opravdanog besa frustrirane omladine“.
Naime, u vreme dok su vođeni pregovori o formiranju nove Vlade Kosova, pojavila se vest da će predstavnik „Samoopredeljenja“ ako ne i sam Kurti, voditi tehnički dijalog između Beograda i Prištine. Međutim, Evropskoj uniji ne samo da nije zasmetala opcija da pregovore vodi onaj koji je protiv pregovora uopšte, već su se iz Brisela čuli glasovi da pružaju punu podršku koaliciji između bloka kojeg je predvodio Ramuš Haradinaj i „Samoopredeljenja“.
Imajući u vidu da je taj dogovor propao, može se naslutiti da je „Samoopredeljenje“ dobilo primereniju funkciju. Kao što su Šešelj i pripadajući mu radikali devedesetih služili Miloševiću kao funkcionalno strašilo — odnosno argument u raznim pregovorima po modelu „ako vam ne odgovaram ja, pogledajte ko dolazi posle mene“ — tako bi i Kurti i „Samoopredeljenje“ mogli odigrati identičnu ulogu u ovom trenutku Briselskih sporazuma.
