Za sve vreme trajanja srpsko-albanskog spora oko Kosova i Metohije, u srpskim i evropskim, ali ne i u albanskim krugovima, govorilo se o raznim modelima za rešenje kosovskog pitanja. Albansko stanovište uvek je bilo da Kosovo i Metohija, kao jedinstveni entitet, treba da bude u sferi albanskog nacionalnog korpusa, u skladu sa odlukama nacionalnih prvaka iz 19. veka.
„Nama je od početka bilo jasno da je Kosovo jako specifično i da je nemoguće primeniti bilo koje od postojećih rešenja; ali smo ipak polazili od evropske tradicije manjinske zaštite, od Prvog svetskog rata naovamo“, kaže bivši ministar za Kosovo i Metohiju u srpskoj vladi Slobodan Samardžić.
Pregovarački tim za KiM, čiji je Samardžić bio član, kaže da se uvek nastojalo da se održi teritorijalni integritet države, a da se manjini daju određena prava. U srpskom predlogu kombinovana su različita rešenja, a na kraju je predloženo ono koje odgovara specifičnom slučaju KiM.
Prvo rešenje koje je srpskoj delegaciji poslužilo kao primer bilo je rešenje Južnog Tirola. Južni Tirol bio je jedan od razloga za ulazak Italije u Prvi svetski rat. Ovaj region, nastanjen većinskim italijanskim življem, ali sa značajnom nemačkom manjinom, nalazio se u sastavu Austrougarske carevine i Italijani su ga svrstavali, zajedno sa istočnojadranskom obalom, među poslednje „neoslobođene teritorije“.
Pošto je pripojila Južni Tirol, Italija je vršila nasilnu asimilaciju stanovnika koji se služe nemačkim. Posle Drugog svetskog rata, nemačka manjina dobila je široka prava, koja su se, pod međunarodnim pokroviteljstvom, vremenom uvećavala. Ova prava podrazumevala su osnovno i srednje obrazovanje na maternjem jeziku, dvojezične topografske oznake i ravnopravnost italijanskog i nemačkog jezika u svim poslovima.
Drugi primer koji je naš pregovarački tim imao u vidu, kaže Samardžić, bio je slučaj Olandskih ostrva, koji je bio rešen posle Prvog svetskog rata.
„On je zanimljiv utoliko što na tom području koje pripada Finskoj, stoprocentno živi švedsko stanovništvo. Olandska ostrva su tada dobila visoku autonomiju koja je zadovoljila kompaktno stanovništvo druge nacionalnosti na teritoriji druge države“, kaže Samardžić.
Olandska ostrva su, posle rusko-švedskog rata 1809, zajedno sa Finskom, pripala Rusiji. Finska je, posle Oktobarske revolucije, proglasila nezavisnost, a peticija stanovnika ostrva za priključenje Švedskoj nije prihvaćena. Finski parlament 1920. dodeljuje Olandskim ostrvima široku autonomiju — ostrva su dobila vladu i parlament, policiju i poštu, ali suverenitet pripada Finskoj.
Hongkong je takođe bio interesantan srpskim pregovaračima zato što je uživao apsolutnu autonomiju u okviru rešenja, koje se moglo smatrati unutrašnjom nezavisnošću, kaže Samardžić. On je bio proizvod međunarodnog ugovora između Velike Britanije i Kine, koji je imao ograničeni rok trajanja od 99 godina.
Honkong je prisajedinjen Kini po principu „jedna zemlja — dva sistema“: odbrana i spoljni poslovi su zajednički, dok su svi ostali poslovi u rukama hongkonške samouprave. Hongonški parlament samostalno donosi zakone, ali je ograničen odlukama Svekineskog nacionalnog kongresa.
Srpski pregovarački tim kombinovao je te slučajeve, a sa druge strane, želeo je da zadovolji specifičan zahtev kompaktnoga albanskog stanovništva za potpunom nezavisnošću, kaže Samardžić. On objašnjava šta je bio krajnji srpski predlog koji je bio sadržan u formuli „više od autonomije — manje od nezavisnosti“.
„Albanska većina na Kosovu imala bi potpunu unutrašnju nezavisnost kojom raspolaže jedna država, osim nadležnosti u oblasti odbrane i spoljne politike. Predložili smo trajnu demilitarizaciju Kosova koja je trebalo da se sprovede pod međunarodnom kontrolom. Kosovu bi pripadale nadležnosti međunarodnih ekonomskih odnosa“, kaže Samardžić.
Plan je predviđao i unutrašnju autonomiju srpskih oblasti u odnosu na Prištinu. Srpska strana smatrala je da ovakvo rešenje može da potraje deset do dvadeset godina, da bi se, u mirnoj situaciji, kaže Samardžić, posle testiranja rešenja prionulo trajnom rešenju.
Nesreća je bila u tome što je posrednički tim, koji je predvodio Marti Ahtisari, koji je prema Samardžićevim rečima mogao da odigra glavnu ulogu, od početka stavila do znanja da ih ne interesuje nikakav kompromis, već konačno rešenje.
Dogovor o rešenju kosovskog pitanja po ugledu na ugovor dve Nemačke bio je predlog Volfganga Išingera i pojavio se u drugoj fazi pregovora, kaže Samardžić. Išinger je bio na čelu posredničke trojke koju su činili, pored njega koji je predstavljao EU i Amerikanac Alferd Vizner i ruski predstavnik Aleksandar Bocan Harčenko. Samardžić kaže da je predstavnik EU imao internu prednost u odnosu na drugu dvojicu.
„On je u jednom momentu pregovora dao predlog u četrnaest tačaka koji se bazirao na nemačko-nemačkom sporazumu. Mi smo ga posle dobrog proučavanja odbili zato što je taj predlog polazio od međusobnog priznanja dve Nemačke. Pretpostavljao je da postoje dve države koje uspostavljaju dobrosusedske odnose dve države. Ta stvar se nije mogla primeniti na odnos Srbije i Kosova jer bi to značilo da Srbija priznaje Kosovo kao državu“, kaže Samardžić.
Ugovorom o osnovama odnosa iz 1972, tadašnje prozapadna Savezna Republika Nemačka i prosovjetska Nemačka Demokratska Republika normalizovale su odnose, bez međusobnog formalnog priznanja. Odredbe ugovora predviđale su razvoj dobrosusedskih odnosa i nepovredivost granica, kao i međusobno poštovanje samostalnosti i nezavisnosti. Odredbama ugovora predviđena je saradnja dve države u oblastima privrede, zdravstva, kulture, telekomunikacija i sporta.
