Kada Evropska unija želi da ozbiljno uveri Srbiju u nešto, ona pošalje političara iz zemlje koja nešto znači. Ne dolaze nam tada izaslanici iz zemalja trećeg reda ili iz trećerazrednih institucija. Ne dolaze Lajčaci ili specijalni izaslanici Evropskog parlamenta. Dolazi, na primer, ministar spoljnih poslova Velike Britanije.
Ne dolazi Nemac, već Englez. Nemci dolaze da zavrću ruke, oni nemaju takta. Njihova pretnja zvuči kao pretnja. Englez pak ima milozvučniji glas, a njegovi argumenti su uvijeni u slatku oblandu — Englez će vam objasniti kako želi da vas ubije za vaše dobro i to na taj način da nećete moći da mu se suprotstavite. Štaviše, ubićete se sami.
To umeće, svojstveno samo Anglosaksoncima, a usavršavano vekovima, proizilazi iz same prirode anglosaksonskog sveta. Njegova priroda zasniva se na nečemu što bi moglo da se nazove „humana eksploatacija“. Za razliku od Germana, koji su nacije eksploatisali do istrebljenja, a Jevreji, Sloveni i namibijska plemena su najbolji svedoci za to, Anglosaksonci će vas raznim ubeđivačkim tehnikama razvijenim do savršenstva uveriti da je to što ste rob vaš lični izbor. Štaviše, da je taj izbor najbolji za vas, i da sve što vam se dešava zavisi isključivo od vas.
Otud toliko stanovnika Istočne Evrope i Trećeg sveta zadovoljnih time što rade u fabrikama koje poseduju američke korporacije za 200 i manje evra, jer, zaboga, šta bi radili i od čega bi živeli da im nije toga?
Tako je i britanski ministar spoljnih poslova Filip Hamond doputovao u Beograd ne bi li ubedio srpske vlasti da tzv. Kosovo treba postane član Uneska, da je to dobro za zaštitu srpske kulturne baštine na KiM, jer će u tom slučaju „Kosovo imati pojačane obaveze da zaštiti srpsko kulturno nasleđe“.
Na stranu to što je u martu 2004. gro te kulturne baštine razoren do temelja. Na stranu to što albanski, pa i poneki engleski istoričari (ili „istoričari“) dokazuju da srpske kulturne baštine nema i nije je nikada ni bilo. U Kosovskom boju učestvovali su Albanci, Miloš Obilić je bio Albanac, a srpski premijer danas je pomenuo i kuriozitet da u albanskim knjigama piše da je manastir Dečani gradilo pleme Nimani, naravno albansko, za dinastiju Gaši.
Kada vam Englez dolazi u goste, uvek je uputno da znate da pročitate podtekst. „Boj se Danajaca i kada darove nose“, savetovao je Laokont Trojance; slično je i sa Englezima. Ministar Hamond je u Beograd došao sa, tobože, dobronamernim savetom, da Srbija ne blokira učlanjenje Kosova u Unesko i da će „kosovske institucije“, demokratske, pouzdane, kao da u njima ne sede ljudi koji na savesti nose mnoge zločine, silovanja, vađenja organa, trgovinu belim robljem i drogom, tobože čuvati i negovati srpsko kulturno nasleđe kao da je njihovo.
U tome i jeste kvaka. Oni bi želeli da je to nasleđe njihovo i učiniće sve da falsifikuju istoriju i dobiju priznanje da su Dečani, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, Prizren i Đakovica, Peć i Metohija, Miloš Obilić i Karađorđe… Njihovi. I uradiće sve da tako i bude. Poslaće u svoje ime čak i britanskog ministra spoljnih poslova ne bi li ubedio Srbiju da pristane na brisanje sopstvene istorije.
Hamondov ton u Beogradu, ma koliko se on trudio da zvuči prijateljski, bio je zloslutan. Jer, vratimo se na podtekst, nije toliko važno šta je rekao, već šta je prećutao. A prećutao je, u starom anglosaksonskom stilu, pretnju. A pretnja, opet, zvuči tako da će Srbi biti krivi ako ne pristanu na prijem Kosova u Unesko. Jer tako su sami izabrali i svako odgovara za svoje postupke.
U slučaju da Srbija ne pristane na učlanjenje Kosova u Unesko, nije rekao Hamond, srpsko kulturno nasleđe biće ostavljeno na milost i nemilost kosovskim institucijama — pouzdanim, demokratskim, u kojima sede ljudi koji na savesti nose mnoge zločine, silovanja, vađenja organa, trgovinu belim robljem i drogom…
Zna Hamond vrlo dobro sa kim ima posla na Kosovu. Pitanje je onda zašto pristaje da ih zastupa? A isto pitanje treba postaviti i Evropi. Jer kada vam Englez dolazi u goste, dolazi sa zadatkom dobijenim iz Evrope.
