Suočena sa krvavim spektaklom na Bliskom istoku, čiju su ravnotežu uzdrmale brojne američke intervencije, Rusija se dugo držala po strani. U slučaju Sirije, Moskva ne želi da se zadovolji ulogom nemoćnog posmatrača.
Razlozi zbog čega je rešila da deluje su složeni.
Rusija bolje poznaje ovaj teren od Zapada i realno razmatra posledice pada sirijskog režima, na čemu SAD i njeni evropski i bliskoistočni saveznici godinama rade.
Privržena principu stabilnosti i ravnoteže među velikim silama, Rusija ne prestaje da ponavlja da nepoštovanje nacionalnog suvereniteta država vodi urušavanju sistema na kome su izgrađeni međunarodni odnosi.
Posle „plišanih revolucija“ u svom okruženju, postala je osetljiva na način na koji spoljno uplitanje može da destabilizuje zemlju instrumentalizujući i podržavajući opozicione pokrete.
Ocenjujući posledice „arapskih proleća“, Vladimir Putin je u Moskovskim novostima u februaru 2012. godine primetio da „prisustvujemo pojavljivanju sila, kao i verskih ekstremista, čiji je cilj da promene pravac razvoja zemlje i njenu sekularnu prirodu“.
Poučena iskustvom desetogodišnjeg rata u Čečeniji i brojnih terorističkih napada, Rusija je mnogo ranije i mnogo jasnije uočila opasnost od širenja islamizma na Mediteranu. Dok je Zapad, na prvom mestu Francuzi, Amerikanci i Britanci, naoružavao i obučavao sirijsku opoziciju za rat protiv Bašara el Asada, Rusija je u tome videla opasnost od snaženja radikalnih islamističkih pokreta, poput El Nusre. Oružje koje je Zapad slao palo je u ruke ovih grupa, koje su vremenom preuzele glavnu ulogu u borbi protiv sirijske vojske.
Radikalne islamističke grupe su ojačale i zbog finansijske pomoći koja je stizala od zalivskih zemalja, Saudijske Arabije i Katara na prvom mestu, koje su doprinele da se Sirija, jedan od osnivača Arapske lige, pretvori u zemlju džihada.
Širenje radikalnog islamizma direktno pogađa Rusiju, mnogo više nego, na primer, Francusku, koja je kao razlog za bombardovanje Sirije navela „legitimnu odbranu". Ova opasnost naročito preti bivšim sovjetskim republikama u centralnoj Aziji, poput Uzbekistana i Tadžikistana, u kojima se radikalne islamističke grupe bore za uspostavljanje sunitskih islamističkih republika.
Salafizam (radikalno konzervativni pokret unutar sunitskog islama) koji poziva na džihad širi se i unutar Rusije, na Kavkazu, sve do republika Tatarstan i Baškortostan, sa većinskim muslimanskim stanovništvom.
Moskva ne želi da se u njenom susedstvu ponovi libijski model, koji je ovu zemlju nakon zapadne intervencije uveo u haos.
Rusija, koja se mnogo više nego Zapad pokazala kao zaštitnik hrišćana na Bliskom istoku, zajednice kojoj preti istrebljenje, ne želi da dozvoli da pad sirijskog režima dovede do kraja laičke države i miroljubive međuverske koegzistencije, utoliko pre što je u Damasku sedište Antiohijske patrijaršije, koja se smatra jednom od četiri drevne patrijaršije Vaseljenske crkve.
Pored bojazni od širenja radikalnog islamizma i destabilizacije Bliskog istoka, Rusija je u Siriji i zbog njene važne strateške pozicije na putu gasa, koja je postala deo nove „Velike igre“. Sirija je 2011. godine sklopila ugovor sa Iranom i postala glavni centar za proizvodnju i čuvanje zaliha gasa u regionu. Njena uloga je naročito postala važna nakon što je kriza u Ukrajini dovela u pitanje dotok ruskog gasa u Evropu, a SAD i EU učinile sve da ne dođe do izgradnje alternativnih gasovoda kojima bi se u Evropu dopremao ruski gas.
Ako dođe do promene režima pod pritiskom Zapada, i Damask se odvoji od Moskve i Teherana, čitava gasna geopolitika regiona će biti izmenjena. Ko kontroliše vlast u Siriji kontrolisaće i gasne tokove. „Velika igra“ je u tome da li će gas sa Bliskog istoka da ide ruskim ili nekim drugim gasovodom koji će kontrolisati Zapad a koji će isključiti Rusiju.
Deo ove „igre" je i nedavno otopljavanje odnosa Zapada prema Iranu i odluka o ukidanju sankcija Teheranu. Rusija ima dobre odnose sa sirijsko-iranskom osovinom upravo zato što je ona poslednja brana konačnom preuzimanju kontrole SAD i njenih saveznika u regionu. Zalivske zemlje, glavni saveznici SAD na Bliskom istoku, koje žele da zadrže vođstvo u arapsko-muslimanskom svetu, plaše se, međutim, obnavljanja velike iranske imperije koja bi zauzimala geografski, strateški i energetski prostor Irana, Iraka, Sirije i Libana. Ovaj strah objašnjava njihove pokušaje da što pre sruše poslednje saveznike Teherana u regionu, na prvom mestu Bašara el Asada. Ukoliko do toga dođe to bi promenilo sudbinu regiona, dovelo do kraja sirijsko-iranske osovine, izolacije libanskog Hezbolaha i do strateškog slabljenja Irana. Zato Moskva ni u jednom trenutku nije poverovala da je angažovanje Zapada motivisano željom za više demokratije, već smatra da je u pitanju pokušaj da se istisnu oni koji su prepreka ostvarivanju njihovih strateških ciljeva.
Uspostavljanje stabilnosti u regionu je fundamentalni strateški interes kako Rusije tako i Irana. Moskva i Teheran nezvanično priznaju da je Asadov pad verovatno neminovan. Ali oni ne žele da SAD i njihovi saveznici upravljaju političkim procesom u ovoj zemlji. Njihov cilj je da omoguće tranziciju ka vlasti koja im neće biti neprijateljski nastrojena.
Poput Katarine Druge, Putin veruje da „Damask drži u rukama ključeve ruske kuće“ i ne želi da ona padne u neprijateljske ruke.
