Sedamdesetogodišnji jubilej Organizacije Ujedinjenih nacija dobar je povod da se vratimo u istoriju i da popričamo o našoj zajedničkoj budućnosti.
Zemlje koje su uništile nacizam udružile su snage 1945. godine kako bi položile čvrste temelje posleratnog svetskog poretka.
Podsećam da su ključne odluke o principima saradnje država i odluke o stvaranju UN donošene u mojoj zemlji na sastanku lidera antihitlerovske koalicije na Jalti.
Sistem uspostavljen na Jalti plaćen je stradanjima i desetinama miliona života, dvama svetskim ratovima koji su protutnjali planetom u 20. veku i, da budemo objektivni, on je pomogao čovečanstvu da prođe kroz burne, ponekad dramatične događaje poslednjih sedam decenija, ali je svet sačuvao od potresa velikih razmera.
Ujedinjene nacije su struktura kojoj nema ravne po legitimnosti, reprezentativnosti i univerzalnosti. Da, na račun UN se u poslednje vreme čuje mnogo kritika. One navodno pokazuju nedovoljnu efikasnost, a donošenje principijelnih ključnih odluka nailazi na nesavladive nesuglasice, pre svega članica Saveta bezbednosti.
Želim, međutim, da istaknem da su nesuglasice u UN postojale uvek, tokom svih 70 godina postojanja organizacije. I pravo veta se koristilo uvek: njega su koristile i Sjedinjene Američke Države, i Velika Britanija, i Francuska, i Kina, i Sovjetski Savez, a kasnije Rusija. To je potpuno normalno za jednu ovako raznoliku organizaciju država.
Prilikom osnivanja UN nije se ni smatralo da će ovde svi biti istomišljenici. Suština organizacije i jeste u traženju i postizanju kompromisa, a njena snaga je uzimanje u obzir različitih mišljenja i tačaka gledišta.
Odluke koje se razmatraju u UN, usaglašavaju se u vidu rezolucija ili se ne usaglašavaju, kako kažu diplomate: prolaze ili ne prolaze. I svi postupci bilo koje države mimo tog procesa nelegitimni su i suprotni Povelji UN, savremenom međunarodnom pravu.
Svi mi znamo da je po završetku Hladnog rata — i svi drugi to znaju — u svetu nastao jedan centar dominacije. I tada su oni koji su se našli na vrhu te piramide došli u iskušenje da pomisle da, ako su oni tako jaki i izuzetni, najbolje znaju šta treba raditi. Pa, prema tome, ne treba se obazirati ni na Ujedinjene nacije, koje često, umesto da automatski ozakone potrebnu odluku, samo smetaju, kako kod nas kažu, „petljaju se oko nogu“.
Krenule su priče da je Organizacija u vidu u kojem je stvorena zastarela, da je ispunila svoju istorijsku misiju.
Naravno, svet se menja, i UN treba da budu u skladu sa tom prirodnom transformacijom. Rusija je spremna za rad na daljem razvoju UN sa svim partnerima na osnovu širokog konsenzusa, ali pokušaje da se uzdrma autoritet i legitimnost UN smatramo krajnje opasnim. To može da dovede do rušenja čitave arhitekture međunarodnih odnosa. Tada nam zaista neće preostati nikakva pravila, osim prava jačeg.
To će biti svet u kom će umesto zajedničkog rada vladati egoizam, svet u kom će biti sve više diktata i sve manje ravnopravnosti, manje stvarne demokratije i slobode, svet u kojem će se umesto zaista nezavisnih država množiti broj faktičkih protektorata kojima se upravlja spolja. Jer, šta je to državni suverenitet o kom su kolege ovde već govorile? To je, pre svega, pitanje slobode, slobodnog izbora sudbine za svakog čoveka, za narod, za državu.
Kad smo već kod toga, poštovane kolege, u istom rangu je i pitanje takozvane legitimnosti državne vlasti.
Ne može se igrati i manipulisati rečima. U međunarodnom pravu, u međunarodnim poslovima, svaki termin treba da bude jasan, transparentan, treba da ima jednako shvatanje i jednako shvatane kriterijume. Svi smo mi različiti, i prema tome se treba odnositi s poštovanjem. Niko ne treba da se prilagođava jednom jedinom modelu razvoja koji je neko jednom zauvek proglasio ispravnim.
Niko od nas ne treba da zaboravi iskustvo iz prošlosti. Mi se, recimo, sećamo i primera iz istorije Sovjetskog Saveza. Izvoz društvenih eksperimenata, pokušaji da se izazovu promene u različitim zemljama, uz polaženje od sopstvenih ideoloških stavova, često su dovodili do tragičnih posledica, nisu dovodili do napretka nego do degradacije. Međutim, izgleda da niko ne uči na tuđim greškama, već ih samo ponavlja. A izvoz takozvanih „demokratskih“ revolucija se nastavlja.
Dovoljno je pogledati situaciju na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, o čemu je govorio prethodni govornik.
Naravno, politički i socijalni problemi su prisutni odavno, i ljudi su tamo, naravno, želeli promene. Ali, šta se dogodilo u stvarnosti?
Agresivna spoljna intervencija dovela je do toga da su, umesto reformi, državne institucije, pa i sam način života, uništeni bez ikakvog zazora. Umesto pobede demokratije i napretka, dobili su nasilje, siromaštvo, socijalnu katastrofu, a ljudska prava, uključujući pravo na život, nimalo se ne poštuju.
Čoveku dođe da pita one koji su stvorili ovakvo stanje: „Da li makar sada shvatate šta ste napravili?“ Plašim se, međutim, da će to ostati puko pitanje, zato što od politike u čijoj su osnovi samouverenost, ubeđenost u sopstvenu izuzetnost i nekažnjivost, još uvek nisu odustali.
Već je postalo očigledno da je vakuum vlasti, koji se pojavio u nizu zemalja Bliskog istoka i Severne Afrike, doveo do stvaranja zona anarhije koje su odmah počeli da popunjavaju ekstremisti i teroristi.
Pod zastavama takozvane Islamske države već ratuje desetine hiljada boraca. Među njima su bivši pripadnici iračke armije koje je upad u Irak 2003. godine izbacio na ulicu. Regruti Islamske države dolaze i iz Libije, čija je državnost razorena uz grubo kršenje rezolucije 1973 Saveta bezbednosti UN. Sada redove ekstremista popunjavaju i članovi takozvane umerene sirijske opozicije koju podržava Zapad.
Prvo su ih naoružali i obučili, da bi oni potom prešli na stranu takozvane Islamske države.
A čak ni sama Islamska država nije nastala na pustom mestu: nju su takođe isprva „gajili“ kao oružje protiv neugodnih svetovnih režima.
Čim je učvrstila odbranu u Siriji i Iraku, Islamska država je počela da širi svoju ekspanziju na druge regione, s ambicijom da zavlada celim islamskim svetom, i ne samo njime. Tu nije kraj njenim planovima. Situacija je više nego opasna.
Pri ovakvom stanju stvari, licemerno je i neodgovorno nastupati s bučnim deklaracijama o pretnji međunarodnog terorizma, a pritom zatvarati oči na kanale finansiranja i podrške teroristima, uključujući njihove prihode od trgovine narkoticima i od nelegalne trgovine naftom i oružjem, pa još i pokušavati manipulaciju ekstremističkim grupacijama i držati ih u svojoj službi radi dostizanja sopstvenih političkih ciljeva, u nadi da ćete se kasnije s njima obračunati, prosto — da će biti likvidirane.
Onima koji ovako postupaju i razmišljaju, hteo bih da kažem: gospodo, imate posla s veoma surovim ljudima, ali ti ljudi nisu ni glupi ni primitivni, ti ljudi nisu gluplji od vas, i tu još nije sasvim jasno ko će koga iskoristiti za svoje ciljeve.
To najbolje potvrđuju poslednji podaci koji govore kako je umerena opozicija teroristima predala oružje koje ste joj dali.
Smatram da su svi pokušaji šurovanja s teroristima, a pogotovo njihovo naoružavanje, kratkovidi i da mogu da izazovu pravi požar.
Globalna teroristička pretnja može da naraste do kritičnih granica i da zahvati nove delove planete. Utoliko pre što se u kampovima Islamske države obučavaju borci iz mnogih zemalja, uključujući i evropske.
Moram, nažalost, da kažem otvoreno, uvažene kolege, da ni Rusija u ovome nije izuzetak. Zato ne smemo dozvoliti da se dželati koji su već osetili miris krvi vrate svojim kućama i nastave svoj crni posao. Mi to, u svakom slučaju, ne želimo.
Valjda niko to ne želi, zar ne?
Rusija je oduvek tvrdo i dosledno bila protiv terorizma u svim njegovim oblicima.
Danas moja zemlja pruža vojno-tehničku pomoć i Iraku i Siriji, kao i drugim zemljama u tom regionu koje se bore protiv terorističkih grupacija.
Smatramo da je odbijanje saradnje sa sirijskim vlastima i sirijskom vladinom armijom — s onima koji se hrabro i oči u oči bore bore protiv terora — ogromna greška.
Vreme je da se prizna: da se u Siriji, izuzev vladinih snaga predsednika Asada i kurdskih dobrovoljaca, niko drugi realno ne bori protiv Islamske države i drugih terorističkih organizacija.
Znamo sve probleme tog regiona i sve njegove protivrečnosti, ali ipak treba poći od realnosti.
Poštovane kolege! Moram da primetim da se u poslednje vreme naš pošten i direktan pristup koristi kao povod da se Rusija optuži za rastuće ambicije. Kao da oni koji o tome govore nemaju nikakve ambicije. Ali, nije stvar u ambicijama Rusije, poštovane kolege, već u tome da se više ne može trpeti postojeće stanje u svetu.
Mi, zapravo, predlažemo da se ne vodimo ambicijama nego zajedničkim vrednostima i interesima na osnovu međunarodnog prava, da udružimo snage radi rešavanja novih problema koji su pred nama i da stvorimo zaista široku međunarodnu antiterorističku koaliciju.
Kao i antihitlerovska koalicija, ona bi u svojim redovima mogla da ujedini najrazličitije snage koje su spremne da se odlučno suprotstave onima koji, kao i nacisti, seju zlo i mržnju čovečanstvom.
I, naravno, glavne učesnice te koalicije treba da budu muslimanske zemlje, jer Islamska država ne samo da predstavlja direktnu pretnju za njih, već i svojim krvavim zločinima skrnavi jednu od najvećih svetskih religija — islam.
Ideolozi boraca se iživljavaju nad islamom, izopačuju njegove istinske humanističke vrednosti.
Želim da se obratim muslimanskim duhovnim liderima: sada su veoma važni i vaš autoritet i vaše pouke i smernice. Treba zaštiti od nepromišljenih poteza ljude koje pokušavaju da vrbuju borci, a onima koji su obmanuti i koji su se sticajem raznih okolnosti našli u redovima terorista treba pomoći da nađu put ka normalnom životu, da polože oružje, da prekinu bratoubilački rat.
Već u narednim danima Rusija će, kao predsedavajuća Savetu bezbednosti, sazvati ministarsku sednicu radi sveobuhvatne analize pretnji na prostoru Bliskog istoka. Predlažemo, pre svega, da se razmotri mogućnost usaglašavanja rezolucije o koordinaciji poteza svih zemalja koje se bore protiv Islamske države i drugih terorističkih organizacija. Ponavljam, ta koordinacija treba da se zasniva na načelima Povelje UN.
Računamo da će međunarodna zajednica moći da izradi sveobuhvatnu strategiju političke stabilizacije i socijalno-ekonomske obnove Bliskog istoka. Tada, poštovani prijatelji, neće ni morati da se grade kampovi za izbeglice. Talas ljudi koji su bili prinuđeni da napuste svoju zemlju bukvalno je zapljusnuo prvo susedne zemlje, a zatim i Evropu. Ovde je reč o stotinama hiljada ljudi, a to mogu biti i milioni. To je, faktički, nova velika gorka seoba naroda i teška lekcija za sve nas, uključujući Evropu.
Želim da naglasim: izbeglicama su, nesumnjivo, potrebni saosećanje i podrška. Ali, taj problem se suštinski može rešiti samo obnavljanjem državnosti tamo gde je ona uništena, jačanjem institucija vlasti tamo gde su se one očuvale i gde se obnavljaju, pružanjem svestrane pomoći — vojne, ekonomske, materijalne — zemljama koje su se našle u teškom položaju i, naravno, ljudima koji, uprkos svim iskušenjima, ne napuštaju zavičaj.
Jasno je da se nikakva pomoć ne može i ne sme nametati suverenim državama, ta pomoć se mora nuditi isključivo u skladu s Poveljom UN.
Ujedinjene nacije treba da podrže sve što se radi i što će se raditi u toj sferi, u skladu s normama međunarodnog prava, a sve što bude protivno Povelji UN — da odbace.
Smatram da su najvažniji pomoć u obnovi državne strukture Libije, podrška novoj vladi Iraka i svestrana pomoć legitimnoj vladi Sirije.
Poštovane kolege, ključni zadatak međunarodne zajednice, na čelu s Ujedinjenim nacijama, i dalje jeste obezbeđivanje mira, regionalne i globalne stabilnosti.
Po našem mišljenju, moramo razgovarati o formiranju prostora jednake i nedeljive bezbednosti, bezbednosti ne za izabrane već za sve. Da, to je složen, težak i dugotrajan posao, ali on nema alternativu.
Kod nekih naših kolega, međutim, i dalje, nažalost, dominiraju blokovsko razmišljanje iz vremena Hladnog rata i težnja da se osvaja geopolitički prostor.
Prvo su nastavili liniju širenja NATO-a. Nameće se pitanje: zbog čega, kad je Varšavski ugovor prestao da postoji, a Sovjetski Savez se raspao?
Uprkos tome, NATO ne samo da opstaje, nego se i dalje širi, kao i njegova vojna infrastruktura.
Zatim su se postsovjetske države našle pred teškim izborom: da li da se priklone Zapadu ili Istoku? Pre ili kasnije, takva logika konfrontacije morala je da preraste u ozbiljnu geopolitičku krizu. To se desilo u Ukrajini, u kojoj su iskoristili nezadovoljstvo većeg dela stanovništva postojećom vlašću i spolja isprovocirali oružani prevrat. Usled toga je planuo građanski rat.
Ubeđeni smo: samo uz savesno ispunjavanje Minskog sporazuma od 12. februara ove godine moguće je zaustaviti krvoproliće i izaći iz ćorsokaka. Pretnjama i oružanom silom nemoguće je obezbediti celovitost Ukrajine.
To se mora učiniti. Potrebno je realno sagledati interese i prava ljudi u Donbasu, poštovati njihov izbor, usaglašavati se s njima, kao što je predviđeno Minskim sporazumom, ključnim elementom političkog uređenja države. To je garancija da će se Ukrajina razvijati kao civilizovana država, kao važna karika u izgradnji zajedničkog prostora bezbednosti i ekonomske saradnje, i u Evropi i u Evroaziji.
Dame i gospodo, nisam sada slučajno spomenuo zajednički prostor ekonomske saradnje. Još donedavno se činilo da ćemo se u ekonomiji, u kojoj važe objektivni tržišni zakoni, naučiti da se ponašamo bez linija razdvajanja, da ćemo delovati na osnovu transparentnih, zajednički usvojenih pravila, uključujući i principe Svetske trgovinske organizacije, koji podrazumevaju slobodnu trgovinu, investicije i otvorenu konkurenciju. Ipak, jednostrane sankcije bez saglasnosti UN danas gotovo da su postale pravilo. One ne samo da prate političke ciljeve nego se koriste i za uklanjanje konkurencije na tržištu.
Navešću još jedan simptom rastućeg ekonomskog egoizma.
Niz zemalja je krenuo u pravcu zatvorenih, ekskluzivnih ekonomskih udruženja, a razgovori o njihovom stvaranju odvijaju se po kuloarima, bez znanja sopstvenih građana, poslovnih krugova, šire javnosti i drugih zemalja. Druge države, čiji interesi mogu da budu pogođeni, takođe ni o čemu nisu informisane.
Verovatno sve nas žele da suoče sa činjenicom da su pravila igre ponovo napisana, pritom napisana prema potrebama uskog kruga izabranih, bez učešća STO. To može da dovede do destabilizacije trgovinskog sistema, do razaranja globalnog ekonomskog prostora.
Označeni problemi pogađaju interese svih država, utiču na perspektive čitave svetske privrede, zbog toga predlažemo da se ova pitanja razmatraju u okviru UN, STO i „Grupe dvadeset“.
Nasuprot politici ekskluzivnosti, Rusija predlaže harmonizaciju regionalnih ekonomskih projekata, takozvanu integraciju integracija, zasnovanu na univerzalnim transparentnim principima međunarodne trgovine. Navešću kao primer naše planove o usaglašavanju rada Evroazijskog ekonomskog saveza s kineskom inicijativom u vezi s formiranjem „Ekonomskog pojasa Puta svile“.
I dalje veliku perspektivu vidim u harmonizaciji procesa integracije u okvirima Evroazijske ekonomske unije i Evropske unije.
Dame i gospodo, među problemima koji se tiču budućnosti čitavog čovečanstva imamo i izazov globalne promene klime. Zainteresovani smo za efikasnost klimatske konferencije UN, koja će biti održana u Parizu u decembru.
U okvirima svog nacionalnog doprinosa, planiramo da do 2030. godine smanjimo emitovanje štetnih gasova do 70-75 odsto u poređenju s pokazateljima iz 1990. godine.
Predlažem da šire sagledamo ovaj problem. Ograničavanjem emisije štetnih gasova, koristeći druge taktičke metode, mi ćemo, možda, na neko vreme ublažiti problem, ali ga nećemo rešiti. Potrebni su nam potpuno drugi pristupi.
Treba uvesti principijelno nove tehnologije prilagođene prirodi, koje ne nanose štetu okolini već se s njom harmonično uklapaju, dozvoljavajući da se obnovi ravnoteža biosfere i tehnosfere koju je čovek narušio. To je izazov planetarnih dimenzija. Uveren sam da čovečanstvo poseduje intelektualni potencijal da odgovori na njega.
Neophodno je da ujedinimo napore pre svega država koje poseduju jaku istraživačku bazu, razvijene fundamentalne nauke.
Predlažem da se pod okriljem UN formira specijalni forum, u kojem će sve zemlje razmatrati probleme u vezi s trošenjem prirodnih resursa, uništavanjem okoline, klimatskim promenama. Rusija je spremna da nastupi kao jedan od organizatora takvog foruma.
Poštovane dame i gospodo, kolege, 10. januara 1946. godine u Londonu je počela da zaseda prva Generalna skupština UN. Na njenom otvaranju predsednik pripremne komisije zasedanja, kolumbijski diplomata Zuleta Anhel, prema mom mišljenju, veoma je opširno formulisao principe na kojima UN treba da zasnivaju svoj rad. To su: dobra volja, preziranje intriga i lukavstva, duh saradnje.
Danas ove reči zvuče kao pouka za sve nas. Rusija veruje u veliki potencijal UN koji treba da pomogne da se izbegne nova globalna konfrontacija i da se pređe na strategiju saradnje. Mi ćemo zajedno s drugim zemljama postupno raditi kako bismo učvrstili centralnu koordinirajuću ulogu UN.
Uveren sam da ćemo, ako budemo radili zajedno, svet učiniti stabilnim i bezbednim, da ćemo stvoriti uslove za razvoj svih država i naroda.
Hvala na pažnji“.
