Sovjetska vlada odlučila je da započne proizvodnju železničkih kompleksa naoružanih balističkim raketama 1969. godine, kao odgovor na američke nuklearne podmornice. SSSR je imao 12 ovakvih kompozicija sa po tri rakete i to je bilo efikasno i zastrašujuće rešenje. Vozovi su se kretali po železničkom sistemu širom zemlje, ličili su na obične teretne vozove, a mogućnost satelitskog nadzora sveden je na nulu.
Zbog toga što je bilo nemoguće odrediti sa kog bi mesta mogli ispaliti rakete, nazvani su „vozovi smrti“ ili „fantomski vozovi“.
Rusija je 2005. demontirala vozove, a deset godina kasnije obnovila je projekat.
Jedan od zvaničnika ruskog vojno-industrijskog kompleksa Viktor Murahovski objašnjava prednosti nuklearnih vozova iduće generacije.
„Nema potrebe za specijalizovanim vozilima. U potpunosti se poklapaju sa postojećim parametrima vagona i stoga će biti u potpunosti skriveni od neprijateljskog nadzora. Osim toga, sistem će omogućiti lansiranje bilo gde duž pruge, za razliku od prethodnog sistema, koji je zahtevao posebne uslove“.
Novi sistem, pod radnim nazivom „Barguzin“ biće u stanju da ponese šest balističkih raketa.
Stara verzija voza bila je u stanju da podnese nuklearnu eksploziju svega nekoliko stotina metara daleko od njega. Ovaj voz mogao je da autonomno funkcioniše do mesec dana, a dnevno je mogao da pređe do 1.000 kilometara.
