„Ja idem za Portugaliju, tamo me čeka drugar“, kaže mladi Nepalac kojeg smo susreli negde u gužvi čekajući da iz Srbije za Hrvatsku prođe granični prelaz Bapska.
Bapska je novi put za izbeglice, pošto je Tovarnik od pre neki dan zatvoren. Na prelazu Tovarnik, na ničijoj zemlji spava oko 2.000 migranata — na groblju. Kažu da su im spomen ploče poslužili kao temeljci za njihova privremena prenoćišta. Ne možemo im zameriti, na tom putu krevet se ne bira. Ima mnoštvo porodica sa mladom decom. Odrečno klimaju glavom kada im postavimo pitanje, neće da se eksponiraju, a i razumljivo je.
Volonteri iz svih krajeva sveta
Zadivili smo se koliko volontera ima, iz svakojakih zemalja dolaze, čuje se mnoštvo stranih jezika. Tu su i Avganistanci koji pričaju srpski, pomažu svojim sunarodnicima da se snađu na ovom mukotrpnom putu. Neki volonteri nose plave majice na kojima piše UNHCR, neki crvene i predstavljaju Crveni krst, koji je podigao šatore, nude medicinsku pomoć.
Međutim ima i onih koji ne pripadaju nikome. Bata Momković je došao čak iz Kalifornije da pomogne onima kojima je pomoć najpotrebnija. Kaže da se humanitarnim radom bavi preko 20 godina, ali da je u okolini Šida od prošle nedelje, kada su migranti nagrnuli na granični prelaz Tovarnik. Izabrali su ovaj put, kaže, jer na taj način ne ometaju glavni granični prelaz Batrovci.
„Niko ih ne tera, niko ih ne goni, oni sami traže gde je najbolji put. Ponekad ih usmeri policija, međutim svi su u kontaktu, dojavljuju jedni drugima kako je najlakše ići dalje za Evropu“.
Momković vozi kombi kalifornijskih registracija, a u gepeku se nalaze nebrojeni paketi vode, pune gajbe banana i jabuka. Kaže da nekoliko puta dnevno ode do Šida da dokupi namirnice. Upoznao nas je sa još nekima sličnim njemu koji su tu iz čistog altruizma. Po njihovim vedrim odgovorima na naša pitanja, jasno je kô dan da ih ovaj „posao“ ispunjava.
Kaže da je u Srbiji jako dobro organizovan prihvat izbeglica, za razliku od Hrvatske i Mađarske.
„Oni su Evropa, kako je moguće da se nisu bolje organizovali ili barem zatražili pomoć od te iste Evrope da makar dignu šatore“, pita se Momković.
Ima i onih koji pokušavaju da dodele neku informaciju migrantima o tome kuda idu, kakva ih kultura čeka na Zapadu. Tibor Varga je volonter koji pomaže migrantima sa Bliskog istoka već četiri godine. Kaže da aktivno uči farsi jezik, trenutno zna dovoljno da može lakše da privuče njihovu pažnju i ponudi im pamflet o tome kakav je mentalitet ljudi koji žive na Zapadu.
Očekuje se još jedan veliki talas
„Evo ga autobus“, čuje se na svakih pet minuta — neki volonter vikne kako bi obavestio kolege da pristiže još izbeglica. Toliko često stižu autobusi. O taksijima i kombijima ne treba ni govoriti. Kažu da se očekuje još jedan veliki talas, s obzirom na to da je poslednji takav bio u utorak — preko 5.000 izbeglica se sjatilo na uzanu Bapsku. Priča se da je oformljen još jedan prihvatni centar desetak kilometara severnije, u slučaju da broj izbeglica na Bapskoj bude preveliki.
Odvezli smo se u Principovac i tamo slučajno sreli ministra za rad i socijalna i boračka pitanja Aleksandra Vulina koji je obilazio tek postavljeni kamp sa desetak velikih šatora. Vulin kaže da je to uobičajena praksa, da je Srbija postavila prihvatne centre svugde gde se očekuje da migranti mogu da se kreću.
A šta sa kamiondžijama?
Sa jedne strane imamo migrante, a duž auto-puta — kilometarska kolona kamiona koji više od pet dana čekaju u nadi da će ući u Hrvatsku. To je rezultat mera koje je Hrvatska uvela kako bi smanjila broj migranata, kao da ne zna da ti migranti nikad nisu ni koristili granični prelaz Batrovci, što je i potvrdio za Sputnjik upravnik carine Batrovci Nenad Vučković.
Razgovarali smo sa kamiondžijama. Oni koji su bili pričljivi kažu da su ovde od ponedeljka. Toalet im je šuma, društvo im prave kolege iz Turske i Bugarske, a hranu su poneli sa sobom, kažu — znali su šta ih čeka. Za puna tri dana, priča jedan kamiondžija koji prevozi kontejner pun dodataka za stočnu hranu, pomerio se 500 metara, i to zahvaljujući tome što su pojedini kamioni odustali, uglavnom oni poreklom iz naših krajeva.
Međutim, elementarnih uslova nema, toaleti su postavljeni uz sam granični prelaz, što znači da oni koji su pri kraju kolone treba da prevale 20 kilometara da se dohvate toaleta, pa onda isto toliko nazad u svoje jazbine. Hitne pomoći ima, videli smo nekoliko ekipa koje pokušavaju da objasne umornim vozačima kako treba da piju više vode.
Sutra je novi dan
Ovo je, međutim, priča o samo jednom danu, a pred nama je još puno vremena dok se situacija ne sredi. Za kamiondžije se možda svetla budućnost nazire u izmaglici, sudeći po izjavama čelnika EU, međutim najveći problem i dalje ostaje nerešiv — izbeglice. Hoće li se Evropa odvažiti i ponuditi konstruktivno rešenje za ovoliki broj ljudi koji su digli ruke od svojih domova i krenuli da traže put ka novoj kući? Sigurni smo da hoće, jer na ovom putu nema nazad.
