„Srbija će prihvatiti na zahtev države–članice EU, i bez posebnih formalnosti, osim onih koje predviđa ovaj sporazum, bilo kog državljanina treće zemlje ili lice bez državljanstva koje ne ispunjava uslove za boravak ili nastanjene na teritoriji države–članice, ukoliko je dokazano ili je verodostojno pretpostaviti:
- da lice poseduje ili je u vreme ulaska posedovalo važeću vizu ili dozvolu boravka izdatu od strane Srbije
- da je na nezakonit način ušlo na teritoriju države–članice EU, nakon što je boravilo ili bilo u tranzitu kroz teritoriju Srbije“.
Upravo na osnovu ove klauzule Sporazuma o readmisiji, EU ima pravni osnov da državljane trećih zemalja i lica koja ne ispunjavaju uslove za dobijanje azila u državama–članicama EU, vrati u Srbiju, a Srbija je dužna da ta lica prihvati. Uslov je važeća viza ili dozvola boravka u Srbiji odnosno dokazivanje činjenice da je lice koje se vraća u Srbiju, prethodno boravilo ili bilo u tranzitu kroz našu zemlju.
Sporazum o readmisiji koji sada predstavlja pravni osnov za vraćanje izbeglica u Srbiju potpisan je 2007. godine, istog dana kada su građanima Srbije omogućene vizne olakšice. Taj sporazum takođe je i deo nedavno potpisanog IPAP dokumenta kojim se NATO između ostalog ovlašćuje za kontrolu i nadzor prihvaćenih obaveza.
I to su pravne činjenice, fakti na osnovu kojih portparolka EU temelji svoju tvrdnju da sve zemlje EU mogu u Srbiju vraćati imigrante iz trećih zemalja, koji ne dobiju azil u EU.
Srbija otpočetka ima više nego blagonaklon odnos prema pitanju migrantske krize koja potresa Evropu.
Zbog humanog i empatičnog stava, saosećanja sa bolom onih koji su primorani da napuštaju svoje domove, dospela je u žižu svetskih medija. I to ne više kao „loš momak“… Naprotiv, Si-En-En, ali i mnogi drugi vodeći svetski i evropski listovi puni su hvale za odnos Srbije prema izbeglicama.
Slika srpskog policajaca koji u naručju drži malog Sirijca obišla je svet!
Širom smo otvorili vrata i na taj način omogućili boravak, odnosno tranzit kroz Srbiju i tako ispunili uslov da sve one koje smo u međuvremenu dočekali i ispratili, EU ukoliko ih odbije za azil, vrati u Srbiju.
Nesporno je takođe da je u trenutnim okolnostima veoma nezahvalno i teško baviti se ovim pitanjem, a da istovremeno odmah ne budete kvalifikovani kao ksenofob, neosetljiv na ljudsku nesreću i na sudbinu miliona koji beže iz ratom razorenih područja.
I nesumnjivo, nije lako pravilno se postaviti u složenoj situaciji, najvećoj evropskoj krizi i istorijskoj seobi naroda koja nam se odvija pred očima.
Ipak, zaštita državnih interesa, svest o posledicama primene potpisanih međunarodnih ugovora i zauzimanje pravilnog kursa morali bi da imaju prioritet i da budu mnogo važniji od hvalospeva i tapšanja po ramenu.
I dok još ima vremena, u svetlu sadašnjih okolnosti, valjalo bi, ako ima prostora, hitno poraditi na revidiranju preuzetih obaveza ili, iako se status sigurne zemlje ne pominje kao ključna stvar, insistirati na argumentu da Srbija nije sigurna zemlja za državljane trećih zemalja koji su izbeglice, već za njene državljane kojima je odbijen zahtev za azil u zemljama EU.
