Dan prvi: Beograd, park kod Ekonomskog fakulteta
Dečak od desetak godina prilazi Jovani Vinčić iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila i traži joj sapun. Iza njega još nekoliko mališana pruža ruke. Scena je haotična, svuda oko nas su migranti, mnogo je porodica sa malom decom.
Stariji, vidno iscrpljeni, sede na zidu, na klupama, ispred malih šarenih šatora u kojima će prenoćiti. Šatora nema za sve, pa mnogi spavaju na zemlji. Oni mlađi prilaze volonterima iz humanitarnih organizacija i Beograđanima koji su doneli pomoć. Odeća koju su izneli brzo je razgrabljena. Mnogo je spontanih izliva solidarnosti, ali to nije dovoljno.
„Ovde stalno morate da govorite: ’Gotovo, nema dovoljno, sačekaj‘“, kaže aktivistkinja organizacija koja svakodnevno obilazi migrante i deli im odeću, lekove, pelene, šampone, sredstva za dezinfekciju….
„Ovako ne može dugo da traje. Pomoć ne može da se zasniva na malim organizacijama. Ne možemo da donesemo dovoljno šatora i vreća za spavanje. Kada pada kiša kriju se u garaži. Ne znam šta je strategija države, ali uskoro će biti vrlo teško kontrolisati situaciju“, kaže zabrinuto.
Vlada je obećala da će otvoriti prihvatni centar u blizini Beograda, ali se ispostavilo da taj objekat nije u vlasništvu države, objašnjava nam sagovornica. Sada traže novi.
Prilazi nam grupa mladića. Kažu da su iz Avganistana, ali su po svemu sudeći Pakistanci.
Pakistanci se često predstavljaju kao Avganistanci jer misle da će tako lakše dobiti azil u Evropi. Pitamo ih gde idu:
„Idemo da studiramo. Neko u Francusku, neko u Nemačku, a neko u London…“
Pedesetogodišnji zubar iz Sirije nabraja koje je sve gradove i zemlje prešao sa porodicom na putu do Srbije:
„Istanbul, Izmir, Atina, Makedonija…“
Više od 80 odsto migranata u parku je iz Sirije, ali ima i onih iz Avganistana, Somalije, Eritreje, Senegala. Oni koji imaju novca odlaze da se istuširaju do obližnjih hotela ili stanova koje im iznajmljuju stanovnici ovog kraja.
Za migrante je glavna bojazan kako će da nastave put. Iscrpljeni su, ali zadovoljni jer veruju da je cilj blizu, da će uskoro biti na putu za Austriju ili Nemačku. Mnogi još nisu svesni šta ih čeka na granici.
Sa autobuske stanice traže prevoz za Kanjižu…
Sledi — drugi dan…