Mesecima gledamo potresne slike poniženih i uvređenih nevoljnika koji pokušavaju da pređu evropske granice i da se domognu „boljeg života“.
Istovremeno, saznajemo da im u Češkoj stavljaju identifikacione narukvice, da Mađarska diže žičanu ogradu na svojoj granici kako bi ih zaustavila na putu ka „obećanoj zemlji“, gledamo preplašenu decu u rukama roditelja koji beže od policijskih pendreka i suzavca.
I taman kad shvatimo da sve to neprihvatljivo podseća na prizore holokausta, neko nas obavezno upozori na veliku terorističku pretnju koju u Evropu donosi ogroman broj muslimana. Samilost zamenjuju zaziranje, strah, prezir, ogromna netrpeljivost, krajnje protivna propovedima o slobodnom, civilizovanom, prosperitetnom — evropskom društvu!
Da nešto nije u redu sa proklamovanim evropskim vrednostima nedavno je primetio i jedan briselski diplomata, šef Evropske komisije Žan–Klod Junker, koji je izjavio da „Evropskoj uniji nedostaju i Evropa i Unija“.
On je prezaposlene evropske poslanike morao da podseti na to da „izbeglice nisu brojevi nego ljudi“! Da parafraziramo Dostojevskog: može li se izgraditi srećno društvo na makar i jednoj dečjoj suzi?
Jedinstvo Evrope i Rusije je prirodno
„Duhovna kriza Evrope sastoji se od dve krupne iluzije. Jedna je da EU svoju snagu može da održi samo kroz vojnu i geoekonomsku simbiozu sa SAD. Druga je sučeljavanje i sukob sa Rusijom: ne shvata se da je evroazijska Rusija evropska kulturna i duhovna ekstenzija na najprostraniji svetski kontinent, kao ni to da je proevropska Rusija dalekosežna i dopunjujuća sudbina Evrope stešnjene na Zapadu“, smatra politikolog Miloš Knežević.
Ukazujući na evropsku kolonijalnu prošlost, u kojoj su žitelji kolonija korišćeni kao jeftina radna snaga i kao vojska u sukobima velikih imperija, dok su iz njihovih zemalja crpljene sirovine, sagovornik Sputnjika konstatuje da ni danas nije drugačije.
„Evropski kolonijalizam i imperijalizam su prikazivani kao kulturalizujući, civiluzijući i humani. To je, naravno, bilo daleko od istine, ali je služilo kao opravdanje za dugu evropsku hegemoniju. Sredinom 20. veka Amerika se nametnula kao globalna naslednica evropskih sila, pre svih Velike Britanije. Pobedom u Hladnom ratu i rušenjem komunizma nakratko je uspostavila svoju verziju globalnog poretka. U protekloj deceniji situacija se promenila, na scenu su stupile Kina i oporavljena Rusija. Obnovljen je multipolarizam i prevaziđena apsolutna nadmoć Evro-Amerike“, objašnjava Knežević.
Evropa jede samu sebe
Evropske države, čak i najjače među njima, rade protiv sebe, uveren je politikolog Aleksandar Pavić.
„EU nije gospodar svoje sudbine, glavnu reč vodi Vašington. Svi su se podredili američkoj politici, koja nije u skladu sa sadašnjim evropskim interesom — povezivanjem sa Rusijom. Ko normalan može da odbije ponudu koju su još pre nekoliko godina dali i Medvedev i Putin da se stvori veliki ekonomski prostor od Lisabona do Vladivostoka? To je bila jedinstvena prilika za rad i razvoj, koja je minirana na Ukrajini. Jasno je da su evropske zemlje, nažalost, taoci politike SAD“, ističe Pavić i podseća da je upravo EU aktivno ili pasivno učestvovala u razbijanju država iz kojih sada dolaze izbeglice.
Prema njegovom mišljenju, EU predstavlja pragmatičnu zajednicu, zasnovanu isključivo na materijalnom interesu.
„Kao takva, ona nema ni kapacitet da proizvodi neke više vrednosti ili da njima bude rukovođena“, naglašava Pavić.
Strah od terorizma kao izgovor za netoleranciju
Iako oba naša sagovornika smatraju da je evropski strah od terorizma opravdan, budući da je u masi teško prepoznati realne i potencijalne verske ekstremiste, oni upozoravaju da, čak i da nema te opasnosti, integracija ljudi iz drugih kultura u evropskim zemljama ne bi bila lako ostvariva.
„Kad god se desi neki nered, recimo, u predgrađima Pariza, vidi se da projekat multikulturalizma i integracije različitih kultura u evropsko društvo nije uspeo ni približno koliko bi oni to hteli da predstave“, kaže Aleksandar Pavić.
Oba sagovornika Sputnjika smatraju da je aktuelni ekonomski, politički i kulturni model EU neodrživ, te da neminovno vodi ka sudbini sličnih multinacionalnih struktura, poput Austrougarske, SSSR-a ili Jugoslavije.
„Da li iko među evrokratama u Briselu može da poveruje u takvu budućnost EU? Sumnjam! Oni su (pre)plaćeni da ne veruju u tako negativne istorijske scenarije“, zaključuje Miloš Knežević.
