Turska je obezbedila prihvatne centre na svojoj teritoriji za 45 odsto od ukupnog broja izbeglica iz Sirije. Prema zvaničnoj statistici, u ovom trenutku od preko 4 miliona izbeglica, u Turskoj živi nešto manje od 2 miliona ljudi. Zatim slede Liban, Jordan, Irak, Egipat i čitav niz država severne Afrike. Trebalo bi dodati da u ovaj broj nisu uključene i stotine hiljada sirijskih izbeglica koje čekaju dozvolu na ulazak u evropske zemlje.
U međuvremenu, bogate države Persijskog zaliva, koje su glavni akteri bliskoistočne krize, a zbog podrške koju na ovaj ili onaj način pružaju grupama džihadista, tek deklarativno pomažu sirijskim izbeglicama. Međunarodna nezavisna organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava „Amnesti internešenel“ u nedavno pripremljenom izveštaju je ukazala na odsustvo kampova za prijem izbeglica na teritoriji Katara, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Saudijske Arabije, Kuvajta, Omana i Bahreina, iako su ove države potpisnice Konvencije UN iz 1951. godine o statusu izbeglica, u kojoj se definiše status izbeglica, kao i njihova prava, ali i odgovornost država koje je ih prihvataju.
„Sirijci žele u Evropu“
Politikolog Mustafa Alani i stručnjak Centra za izučavanje država Persijskog zaliva iz Dubaija, u intervjuu za Sputnjik izjavio je da sirijske izbeglice biraju najpre geografski bliske zemlje, Tursku i Jordan. Po njegovom mišljenju, većina izbeglica želi da se dokopa Evrope, na primer Nemačke, „iako u Turskoj imaju sve što im je neophodno kako bi započeli novi život“.
„U državama Persijskog zaliva, naravno, ima sirijskih izbeglica, oni su se tamo već snašli, rade, imaju krov nad glavom. Njihove porodice su im se pridružile tokom protekle 2-3 godine“, kaže Alani.
Otežano dobijanje viza za izbeglice
U trenutnim uslovima, države Persijskog zaliva veoma retko izdaju vize žiteljima Sirije. Od početka rata u Siriji, mnogi Sirijci, a najpre oni koji su imali i državljanstvo neke od zapadnih zemalja, bežali su u zalivske zemlje kao „ekonomski migranti“. Ti ljudi nisu imali status izbeglica, s obzirom da su dobijali regularne vize za ulazak u zemlju. Ranije su zalivske države prihvatale stanovnike Jemena, Palestine i Libana, koji su pobegli od rata u svojim domovinama. Jedini slučaj kada su zalivske države prihvatale migrante kao izbeglice bilo je tokom rata između Iraka i Kuvajta u vreme vladavine Sadama Huseina.
Strah od terorističke opasnosti i razlike u mentalitetu
„Kada govorimo o tome zašto šest zalivskih država ne žele da prihvate sirijske izbeglice, onda se vrlo često pominju psihološke traume zbog onoga što su izbeglice preživele tokom građanskog rata i shodno tome nisu u stanju da se prilagode novoj sredini. Takođe, navode se i bojazni da bi politički aktivne pridošlice mogle da utiču na društvo država Persijskog zaliva, koje je inače pasivno što se tiče ispoljavanja svojih političkih stavova“, kaže Alani.
Uporedo sa tim, Saudijska Arabija i susedne države, kao i Evropa, boje se da bi izbeglice mogle da „otmu“ radna mesta od državljana ovih zemalja, ali i da mogu da stvore eksplozivnu situaciju koja bi izazvala „terorističku opasnost“.
„Države zaliva htele bi da utiču na tok rata, ali su ravnodušne na ishod“
Stručnjak za države Persijskog zaliva Organizacije za monitoring zaštite ljudskih prava Nikolas Mek Ginan u intervjuu za Sputnjik komentariše stavove zalivskih država u bliskoistočnoj krizi:
„Države Persijskog zaliva žele da ostvare značajan uticaj na ishod sukoba na Bliskom istoku, ali su zapravo potpuno ravnodušne prema posledicama tih sukoba. Takav stav ne može doneti ništa drugo osim razočarenja“.
Ipak, po mišljenju Mek Ginana, upravo ove države mogu da odigraju suštinski pozitivnu ulogu u onom delu rešavanja problema izbeglica:
„Očigledno je da ove države, zahvaljujući svojoj finansijskoj situaciji i mogućnostima, mogu veoma da utiču na rešavanje ovog problema tako što bi na svoju teritoriju primili hiljade sirijskih porodica“.
U međuvremenu je UNHCR objavio da je za zadovoljenje osnovnih potreba sirijskih izbeglica neophodno oko 5,5 milijardi dolara. Države Persijskog zaliva su do sada, u ove svrhe investirale oko jedne milijarde dolara. Ovde bi trebalo istaći i činjenicu da dok je kralj Saudijske Arabije Salman Abdulaziz bio na vlasti, samo za poklone je bilo potrošeno 32 milijarde dolara.
Prema podacima službe investitora Mudiz, 2013. godine je ukupno bogatstvo šest članica Saveta saradnje država Persijskog zaliva iznosilo 2,2 triliona dolara. Prema podacima MMF-a, finansijske rezerve Kuvajta procenjene su na 30 godina, a Saudijske Arabije i Katara na 27 godina.
