Repriza „afere Miša Banana & Ivica Dačić“ otvorila je, slučajno ili ne, i staru polemiku o političkim (ne)slaganjima između Tomislava Nikolića, bivšeg predsednika SNS-a i njegovog naslednika Aleksandra Vučića. Nepoznanica u odnosima njih dvojice za sobom automatski povlači i određena „previranja“ unutar stranke, i formalnu podelu na sledbenike jednog, ili drugog.
Da Srpska napredna stranka nije više ona stranka koja je 2012. godine pod palicom Tomislava Nikolića na izborima pobedila desetogodišnji režim demokrata, odavno je jasno. To postaje još jasnije svaki put kada neko od naprednjačkih ministara javno oponira svom bivšem stranačkom predsedniku — Tomislavu Nikoliću.
Slučaj „banana“, kada je Nikolić izneo stav da razume Ivicu Dačića kao i da je na njegovoj strani, momentalno je izazvao reakciju ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića:
„Iskreno i duboko se ne slažem sa mišljenjem predsednika Nikolića“.
Lančanu reakciju na Nikolićevu izjavu nastavila je ministarka za saobraćaj Zorana Mihajlović, dajući svoju podršku Stefanovićevim rečima.
Dakle, ako ministri jedne stranke iz koje je ponikao predsednik države imaju slobodu da se suprotstave čak i njegovom mišljenju, da li su onda spekulacije o podeli na „Tomine“ i „ Vučićeve“ naprednjake opravdane?
Da je SNS krenuo u unutrašnje reforme najavljeno je odmah posle Glavnog odbora socijalista. Generalni remont u svojim redovima naprednjaci su najavili za januar. A evidentno je da niko ko ne bude na evropskom putu kojim je stranka, pod palicom Aleksandara Vučić, krenula, neće više biti igrač ovog tima.
Pronacionalni postulati na kojima je SNS 2012. godine došla na vlast su se negde na evropskom putu zagubili. Na njihovim krilima je Tomislav Nikolić, jedan od osnivača SNS-a, i doneo pobedu ovoj stranci. Takvu ju je u ruke prepustio Aleksandaru Vučiću, koji zastupa proevropske ideje — a one nisu baš po volji svih članova partije. Nezadovoljstvo promenom politike stranke jedan je od segmenata blagih turbulencija u SNS-u. Drugi, možda i veći segment je činjenica da su mnoga usta gladna funkcija, u stranci nezadovoljna jer nisu adekvatno nahranjena, to jest, članovi nisu dobili očekivana nameštenja kao nagradu za stranački trud.
Odluka Vučića da ministarstva podeli sa socijalistima, ali i sa strankom Aleksandara Vulina, koja jedva da je vidljiva u istraživanjima javnog mnjenja, još je kod formiranja Vlade izazivala gunđanja među članstvom. Široko biračko telo i višestruke pobede na lokalnom nivou širom Srbije Vučić je takođe podelio sa koalicionim partnerima, a lokalno naprednjačko telo, koje je i najveće uporište glasača ove stranke, ostalo je neuhlebljeno. Iz ovog ugla gledano, stranka može da ide u dva pravca: ili da se podeli, ili da nađe način da se članstvo namiri. Izvesnija je ova druga opcija pa bi zato izbori i zbog ovoga možda bili siguran put.
Upravo tu bi mogla da bude i „tačka ključanja“ koja će napokon dovesti do jasne definicije odnosa Nikolić — Vučić. Ali ne samo to. Ako smo 2014. godine imali izbore kako bi novi predsednik naprednjaka Aleksandar Vučić voljom naroda bio izabran za premijera, svrha ovih izbora verovatno bi bila da se jednom zauvek naprednjaci oslobode senke bivšeg lidera stranke Tomislava Nikolića. Da li će cena biti previsoka, ostaje da se vidi. Sigurno je jedno, „banana“ čini se neće biti servirana onom kome je namenjena, već onome kome je suđena.
